Kraljevski bal olimpiske Pepeljuge

Sjecanje na sarajevsku Olimpijadu, uvjek nosi i neke bajke bez kojih ovaj magicni dogadjaj ne bi bio ono sto jeste.
Dan otvaranja Igara,…bio je bez snijega.
Sve kao u enterijeru nekog ogromnog pozorista cije zidove cine planine oko grada, pod ; tepih Kosevskog stadiona, a sivo plavo nebo je bio plafon. Opcinjena publika koja posmatra sareni defile, a potom skladnu i poletnu pretstavu otrvaranja igara, zadrzava dah od uzbudjenja, a potom se u klancu izmedju planina razlijeze aplauz pjesma i muzika srece i odusevljenja. Igre su otvorene, ali dilema pritisce sve: da li ce biti snijega ili ne?Da li ce Igre, zaista biti uspjesno odrzane ili ne?
Noc otklanja svaku sumnju, jer snijeg pocinje da pada i da zatrpava grad i okolne planine kao da je sam Bog otvorio nebesa. A kada se na borilistima pojavilo i bljestavo proljecnje sunce i kada se stvarnost napokon pretvorila u nezaboravnu bajku, tada smo odahnuli i tada je svima srce bilo na mjestu.
Ali kakva bi to bila bajka u kojoj nema ni Pepeljuge, a ni princeze. Sama sudbina se kao dobra vila, za to potrudila. Jer Silvija je sve do Minhenske olimpijade, bila samo nepoznata olimpiska Pepeljuga, koju je svedski princ primjetio na balu gdje mu je njena ljepota zarobila srce, pa kad je uspio da je nadje hrabro je stao pred nju sa staklenom cipelicom u ruci i zapecatio svoju sudbinu kao i sudbinu svih ostalih olimpiskih igara .Olimpijada je tada dobila svoju pravu olimpisku princeu a Svedska uskoro i svoju kraljicu.
Zato me „ni milicija nije mogla zaustaviti” da se ne ubacim pored jakog obezbjedjenja u Staru pravoslavnu crkvu na Bascarsiji, kad sam doznao da je u njoj princeza sa svojom svitom. Znam da sam mozda malo zakasnio jer je prica o „Prazniku u Rimu” vec bila ispricana , ali i ovo sto se dogodilo je bio velicanstven dogadjaj, jer sam uspio da se unatoc jakom svedskom i nasem obezbjedjenu ,nadjem u njenoj blizini dok je obilazila staru crkvu i da razmijenim par rijeci sa Njenim Visocanstvom, a onda sam uspio da je zainteresujem pricom, iako to nije bilo po protokolu , da skrenem, nju i zvanicnike da pogedaju odmah pored crkve i manju zgradu bogoslovije sa bibliotekom i riznicom, iż koje su kad smo se zaustavili u crkvenom dvoristu iza zamagljenih ulaznih vrata ,virila zaprepastena lica svestenika, koji su se nasli u cudu, jer takav obrt i takvu promjenu zvanicne marsute nisu ocekivali.
Otvorili su svestenici, mada zbunjeno, ipak ljubazno vrata i mi smo usli, ali je u tom trenutku,ozbilni svedski James Bond, koji je stajao najblize do mene, ostro procijedio kroz zube: „Samo bez slkanja, molim” sto je zvucalo kao „Stoj pucacu”,…ali ni to nije pomoglo, jer smo nakon ugodnog caskanja i razgledanja relikvija i knjiga, izasli u portu vec kao dobri prijatelji pa nisam mogao a da joj ne spomenem ni njenu olimpisku a ni svoju zivotnu bajku, u kojoj sam se tada nasao. Tada se na tu moju opasku, lijepa Kraljica samo osmjehnula, pa sam Njeno Visocanstvo ljubazno zamolio za presedan, da napravim neprolaznu uspomenu na ovaj iznenadni susret i da mi dozvoli da bar jednu nasu zajednicku sliku imam u svom spomenaru.
Naravno da me nije odbila,… ta lijepa i sarmantna Kraljica Silvija, koja se zato evo, nasla sada i na mom blogu.

Oda mirisu

„Stare nomadske zelje skacu, taruci se o lance obicaja, poonovo iż svog kosmarnog sna raste,… probudjeni nagon divljine ” Jack London. / tekst u mom slobodnom prevodu /
Nema nista bolje nego da se posluzim ovom poetskom recenicom sjajnog americkog pisca iż njegovog neprevazidjenog romana „Zov divljine” u kome opisuje transformaciju domaceg vucijaka, koji se u ponovnom kontaktu sa prirodom, vraca u svoju prvobitnu formu divljeg i neobuzdanog psa.
Bas tako sam se i ja osjetio, kada sam nakon dugo vremena , poceo ponovo da slikam , dok mi je u nozdrve ulazio onaj opori i zanosni miris terpentina, koji mi se uvjek nalazi, uz moje umjetnicke atavizme, duboko sakriven u dusi.
Prosto sam se malo trznuo kad sam osjetio taj kraljevski miris terpentina i poskocio pa sam, udario kandzijom moje umorne konje, koji su se prenuli i snazno poceli da galopiraju pustom stepom i dubokim snijegom. Neobuzdano i strasno, poceo sam tada da slikam na cistom bijelom intaktnom platnu, da je sve prstalo oko mene.

Nisam slikao jos od Irske, kad su me na plazu izmamili neocekivano lijepi dani u Tremoru za prosli Uskrs, kojima niko nije mogao da odoli.Tada se nepregledna rijeka ljudi spustila pored mora. Sve je izgledalo kao da ce ga bibliski i pregaziti, ali oni su samo u svom odusevljenju lijepim i neocekivanim vremenom samo izasli i izmilili na ogromne pjescane plaze da proslave tu neocekivanu Boziju ljepotu. A ja sam setajuci tom prekrasnom, osuncanom, pjescanom , plazom, iznenada pozelio da slikam.
I to sam i ucinio.

Jos malo pa godinu dana, od kad se to dogodilo .
Redovno mi se tako desava . Slikam pa onda stanem i bez odredjenog razloga ;prolaze dani, mjeseci ,nekad i godine. A onda me opet nesto poduhvati, digne, ponese i vine u tri p… materine. Kao sedam plodnih, pa sedam gladnih godina. Imam svoje cikluse. Sada sam samo dobio i pomocnika koji mi svesrdno pomaze.

Mala Iva u radnom mantilu ,zanesena u slikaskom poslu, pomaze dedi…

Spremamo se uskoro u posjetu djeci u London i jedino sto nam traze je da im donesemo je par mojih slika. Trebalo jos samo da ih naslikam pa da ih ponesemo kad podjemo. Sjeo sam par dana i slikao u jednom dahu. Miris terpentina se raskosno razlio svuda.

Slike sada leze na podu mogą ateljea i suse se. Suse se ubrzano jer nema jos mnogo vremena do polaska . Ja ih obilazim i nadgledam kao sunke objesene na dalmatinskom vjetru. Ostali dio stana, je hermeticki zatvoren i odvojen da se do njega ne bi probili mirisi, koje avaj …!!!??…mogu nekom da zasmetaju. Ja se cesto povlacim da u atelje u miru pisem, ali prevashodno i zato da se inhaliram mirisom terpentina koji mi zivot znaci.

Proganja me Jahorina

Vec nekoliko dana , proganja me Jahorina.
Dan pocne sa sivilom i mrazom ,pa se na nebu iznad Kraljevskog wilanowskog parka, ukaze panorama velike Borodinske bitke. Bijelih galebova i po koje crne svrake. Galebovi dolete s mora, a svrake su lokalne i iznenadjene pa lete iż straha i preplicu se ispred mene na smrznutom olovnom nebu, iznad snijegom dobro ususkanih krovova i zabradjenih prozora. Dimovi su na pola koplja, a po koji usamljeni kran pobjedonosno strsi prema nebu.
Kad dan malo odmakne, odjednom zagude sibirski gudaci i ociste nebo i pretvore ga u nebesko plavetnilo. Sunce bljesne kao da zeli da nadoknadi sto se sramno krilo cijele zime pa sve zablista i pospe snijeg dijamantima . Boje se probude iż zimskog sna, a miris juga se probije kroz smrznuti vazduh i zaplete mi se u dusu.
Kroz tjelo mi prodje onaj davno zaboravljeni treptaj i ja se nadjem na Pogledinama na zici u rano nedeljno popodne. Podamnom se cuju krici galebova ili usklici radosnih skijasa,i tiho zujanje sajle koja samo klikne na svakom stubu. Nadamnom je jos plavlje nebo iznad Trebevica Treskavice i dalje perma moru koje se iako daleko, uvjek naslucuje umiljato, zavodnicki, namece u mislima.
Treba li da se sjetim one Olimpijade i pirove pobjede koja je zasjenila sve bivse i buduce pobjede i sve bivse i buduce Olimpijade, jer je bila biser zacet u prokletoj avliji zacarane skoljke? Treba li da opisem sve ono sto se tada natalozilo u mojoj dusi a na cemu se grijem i dan danas? Da opisem sve nase pobjede koje su bile vrijednije od sportskih, jer su bile ljudske, pobjede dobra nad pritajenim zlom, koje je odmah za tim buknulo i pokusalo da unisti sve , pa cak i sjecanja na ta lijepa olimpiska vremena?
Neka to ipak neko drugi ucini .Jer mnogi ce to i ljepse i znacajnije uraditi, a ja cu moje rane vidati sa mojim samo meni poznatim travama i lijekovima.
Lakse mi je jer znam da Jahorina postoji . Pa cija je da je. Jer za lijepe zene nikad ne pitam cije su. Gledam ih i uzivam. Pa su zato uvijek moje. A one koje sam imamo nikad nece biti tudje.
Polako se izvlace sjecanja na Februar koji mi je uvjek bio i ostao svetionik na mome putu jer sam tada upznao car ljubavi i zenu svog zivota, pa neka to bude moja zlatna medalja, umjesto price o Olimpijadi i ostalim jahorinskim takmicenjima.

S LIJEVA NA DESNO:

DORSNER ZORAN-ZOKA
DEBEVEC PREDRAG-PEGO
SOKOLOVIC SUAD-BAKI
DEDIC DRAGAN-LIVIO
KULENOVIC FAHRUDIN-BRACO
POKOJNI MATIJIC IVICA-SIBICA
VLADIMIR PAJIC

“Jahorina moje ljubavi”

Znam da se Pego isuvise cesto pojavljuje u mom blogu, em salje divne i zanimljive priloge, em je aktivan sto se ne za vecinu citalaca ne moze reci. Ponovo je poslao sarmantan prilog o nasoj zajednickoj ljubavi – ljepotici Jahorini. Suadu i mene vezu nezaboravne uspomene za taj biser bosanskih planina. Evo, prosudite sami da li sam mogao da odolim:

Necu da vam dosadjujem pricom sta se dogodilo kada sam ponovo zaplesao sa Mirjanom, te kobne vecer prije 40 godina. Ipak da znate da sam promijenio signal za treci ples ,sav razocaran i porazen kao Napoleon pod Moskvom i dao mojoj lijepoj neznanki na znanje “da je izdala nasu prvu malu tajnu”, i pruzio joj jos jednu,ali ovaj put posljednju sansu ,koju je ona svesrdno iskoristila jer niko iz njenog drustva nije ponovio novi dogovoreni tajni kod ,kojim sam otvorio put do treceg plesa i slobodan prilaz ka njenom srcu.Kad sam joj poklonio cijelo zvijezdano nebo, dok sam je te veceri pratio do doma JNA, gdje je odsjela,obecala je da ce doci na slalom koji sam i ja vozio na nekom internom takmicenju /mozda konobara?/ slijedeceg dana.
“Kako si prosao na takmicenju?” pita me ona slijedece veceri, dok vise ne kao stranci,plesemo,od tada, za cijeli zivot samo nas ples “Stranci u noci”, jer je u toku dana bila strasna magla i ona nije mogla ni da nadje gdje se odrzavalo takmicenje.
“Pao sam poslije trece kapije”, kazem ja, “jer sam kod prve dvije razmisljao da li su ti oci plave ili zelene”.Lagani osmijeh predje preko njenog lijepog lica i ja vidjeh kako ovo lice sazrijeva u svoj svojoj ljepoti i kako se oko nje pojavljuju cetiri prelijepe djevojcice,koje ce ukrasiti mój zivot u buducnosti i jos mnogo zanimljivih stvari i dogadjaja koji ce pratiti taj zivot,dok Bato Kovac zavjerenicki gleda iza poklopca klavira i ubacuje samo nama znane improvizacije, koje znace ,adios amigo, vaja kon dios.
Necu da vam dosdjujem ali hocu da vas natjeram da se sjetite mnogih, koji su ovdje na jahorinskim snijegovima i mecavama, inkrustrirali svoje zivote , kada se ovo more prelijepe mladosti bez obaveza, zatalasalo i prolilo u nepovrat;a oni su kao fosili u pustinji bez riba, ostali za vjecnost.
Sjecate li se Cigija/lijevo/, Baje profe, Paje sampiona, Vase obrve, Meska kotrabasa, Brace doktora i Mirze kulena, Cvijana sa zice… i starog bezimenog seljaka,koga smo zvali Seljak, koji je radio na zici kod Satora i spavao u baru i to u camcu za spasavanje,i bio nas privatni pilot koji je pustao uspinjacu i sve to radio za rakiju , i kad smo mi to htjeli i pustao uspinjacu u svim pravcima koje smo pozelili.Sjecam se da sam moju Mirjanu primjetio, na uspinjaci koja je vec prosla pored Satora, pa je Seljak, ne samo zaustavio uspinjacu, nego je lagano i vratio unazad, na zaprepastenje ostalih skijasa, samo da bi ona mogla da izadje a ja sam je, posto je bila bez skija, nosio,kao mladu preko praga, lagano skijajuci niz padinu prema vili “Kosuta”. Mnoge su ljubavi pocele a vjerovatno po koja i zavrsila u Satoru i na toj cudesnoj Jahorini.
Ko se ne sjeca E-8, na cudesnom prvom Dju-boksu nase mladosti, u hotelu Jahorini , i neprevazidjenog srce- parajuceg hita “Raining in my hart, since we gona part” koji je neodoljivo privlacio zaljubljne parove da se priblize jedno drugom u plesu i tako zaustave u vjecnosti.Svi oni, ili bar njihovi duhovi, u nekom paralelnom zivotu i dan danas plesu na Jahorini ,zato pustimo ih, ne budimo ih…
P.S.
Dragi moji Suada i Vlado , nisam htio da pustim ovo kao komentar na “40 godina.. jer bi bilo dobro da ide kao nastavak price koja ce zaista natjerati ljude, da nesto napisu o ovoj nenadmasnoj planini; koja nam je zarobila srce, jer smo bili te srece, da je dozivimo u svojim dvadesetim godinama i kako rece Hemingvej u svojoj knjizi “Movable fiesta”, za Pariz,tako kazem i ja za Jahorinu “ona ostaje u nama, ma gdje da se mi pokrenemo, kao putujuci praznik, koji nas prati do kraja zivota.Obavezno neka se pojavi i slika Satora sa Suadom, pored koje smo prosli i koja nas je pozvala, kao dobra vila, da se vratimo u ovaj carobni svijet.
Hvala vam unaprijed Mira I Pego
objavljeno: četvrtak, 8. februar 2007 u 23:51 CET, pod Nostalgija, Razno, Sarajevska raja, Skijanje
otvoreno: 1661 puta

Tragom asocijacija u svijet sjecanja

Tragom asocijacija u svijet sjacanja

Ne znam da li postoji bolji vodic kroz sjecanje i mastu od asocijacija .To je kao da vas neka cvrsta ruka vodi nad ponorom zaborava.
Napisao sam zaista mnogo i spasio od propadanja razne stvari koje sam dozivio i koje su mi drage a siguran sam da ih ne bih otkrio da nisam isao tragom asocijacija koje su me uvjek pazljivo vodile mom cilju. Ne samo da su me vodile nego su me predavale iż ruke u ruku sojim asistentima da slucajno ne zalutam u toj pustinji proslosti i prasumi buducnosti.
Uvjek se to redovno dogadjalo kad sam se susretao sasvim slucajno sa nekim pojmom ili sa nekom licnoscu koja me je zaintrigirala premda odavno vec zatrpana prosloscu, pa bih je ja prosto, kao Aladinovu carobnu svetiljku onako prljavu i kraj puta ocistio , razgledao i opisao a onda bi u tome zbiru pridjeva, imenica i zamjenica odjednom iskocila neka potpuno druga pomisao na osobe i licnosti, koje bi me povela u svoj svijet i osvjezila mi pamcenje da se ponovo sjetim onoga sto sam nekad snjma zaista vidjeo ili dozivio. Upravo sa tom novom iznenadno ukljucenom osobomu nastavljao sam da putujem kroz ta taj novi neotkriveni dio mog sjecanja, sve do nekog slijedeceg inenadnog novog susreta.
Prateci sve moje do sada napisane price, upravo tu putanju mogu da posmatram kad se izdignem iznad svakodnevnice i ugasim sunce,i pratim samo trag svjtlosti Aladinove carobne lampe koja krstari od predmeta do predmeta ,od osobe do osobe, koju vadim iz zaborava i plovim od jedne do druge luke ,upravo onim redom kako sam to stvarno dozivio i kako su te sve price nastajale i kako su sada napisane.
Dokle god moja masta bude proizvodila te divne jasne asocijacije, za koje cu se ja hvatati u pisanju, ja se ne trebam bojati. Iz mene ce beskonacno izlaziti te price kao sto su nekad slijepi misevi izlazili ,svako vece u bagdadskom sutonu, uvjek tacno u isto vrijeme,ispod procjepa na balkonu vile u kojoj smo zivili ljeta gospodnjeg hiljadudevetsto osamdeseti prve ,kada su se kao domine koje padaju zaredom ,palila svijetla u nasem ogromnom vrtu i kada su prvi gosti pristizali na Gala party koji smo pravili pocetkom svakog Februara za godisnjicu naseg prvog jahorinskog susreta Mirjana i ja , sretni i zadovoljni sto smo mladi i sto nam se pruzila prilika da zivimo u raznim djelovima svijeta i da vidimo tako mnogo….
I tako ja sada putujem od asocijacije do asocijacije, od price do price, sve dalje i dalje dok me ne zaustavi mrkli mrak starosti i nadolazeca poplava zaborava.
Do tada evo me stalno sa vama.
I necu se gubiti u tom carobnom svijetu maste.
Obecavam ….

Odrastanje uz price-nastavak

Ovo je nastavak iz prethodnog broja u kome sam opisao svoju veliku ljubav prema citanju knjiga, sto je uticalo na moj zivotni put i pokrenulo moju nezadrzivu strast za pisanjem. Strast koja jos uvijek traje….

Dimnjacar na snijegu
Dimnjacari su cudni ljudi koji nam donose srecu iż nekog nepoznatog razloga.To nas tjera da se hvatamo za bijelo dugme i da to potvrdimo, iz nekog nama nejasnog i opskurnog, razloga. Ali zasto dimnjacari koji drugima donose srecu, mogu sebi da donesu i nesrecu? Dovoljno je samo da se okliznu jedan, jedini put na strmom krovu, pa da se sa velike visine sunovrate u bezdan koji ih ceka i stalno vreba.
Uvijek su me dimnjacari fascinirali dok sam ih gledao kako se vjesto snalaze na krovu i hrabro obavljaju svoj delikatan i opasan posao. Zato su tada i usli u jednu od prvih mojih prica, koju cu ovde , na kratko,pokusati da otrgnem od zaborava
Sta se tek dogadja kad trebaju iż nekih posebnih razloga da posao obavljaju zimi na snijegu i na ledom okovanim krovovima? To je bio size moje price u kojoj sam se suocio sa jednim neobicnim i opasnim zanatom i ljudima iz sjenke koje malo ko primjecuje a jos manje poznaje i razumije tu njihovu hrabrost koja vremenom postaje i strast.
Prica pocinje jednog sumornog zimskog dana, kada sam se tog jutra ispred kuce susreo sa dimnjacarom na snijegu i u mislima prokrstario kroz cijeli njegov zivot, da bih se se zavrsila pogledom na gradske krovove ,tog istog dana kasno popodne ,kad sam se vracao kuci u strahu da mu se nije nesto dogodilo, buduci da su mi iż daljine dimovi na krovovima izgledali kao zastave ….spustene na pola koplja.

Duhovi u noci

Radnja ove moje druge pripovjetke iz najranije mladosti se dogadja na gradskom groblju iznad Cavtata, na onom istom gdje je sahranjen i Vlaho Bukovac veliki slikar, ciji sam grob htjeo da obidjem kasno popodne, pa me uhvatila strasna ljetna oluja koja se pretvorila u nezapamceno nevrijeme, te sam se neznajuci kud, sakrio u jedanu praznu i tek izgradjenu porodicnu grobnicu u kojoj sam zatekao starog beskucnika i njegovog nerazdvojnog psa sa kojim je vec par mjeseci tu zivio. Sa navucenim krilom od nekog starog avion umjesto krova na otvoru iznad grobnice koja mu je sluzila kao privremeni dom starac me prihvatio ,jer je to bio jedini zaklon, pa smo polako poceli da razgovaramo …i prica je krenula. . Bio je to zanimljiv covjek koji mi je ispricao svoju cudnu zivotnu sudbinu, koja je bila autenticna prica iż drugog svjetskog rata, kada je starac bio mlad covjek i mornar na podmornici „Nebojsa” ,koja je uspjela da pobjegne prije upada Njemaca u Kotor i da isplovi sa svog sidrista u blizini i da na vrijeme i zaroni i pobjegne u slobodne vode prvo do Grcke, a odatle kad su Nijemci kasnije i tu dosli…jos dalje ,sve dok na kraju podmornicu nisu predali u Aleksandriji u ruke saveznika .
Na tom putu je starac ,tada mlad mornar, dozivi mnogo interesantnih i neobicnih stvari . Posebno je bio zanimljiv susret sa njemackom podmornicom koja je sablasno plutala na otvorenom moru, jer se posadi dogodila kobna nesreca sa instalacijama za dovod vazduha, pa su se svi iznenada ugusili a podmornica je ostala netaknuta.
Tad su mornari sa „ Nebojse” nesmetano usli u njemacku podmornicu i pokupili sve tajne knjige sa vaznim siframa koje se prilikom normalnih brodoloma i nesreca prve unistavaju . Zato su kasnije slali pozive ostalim njemackim podmornicama, da dodju na odredjeno mjesto pa su podmornice neznajuci da je sifra provaljena, upadale u zamku , a oni su ih lako unistavali.
Ovo je ustvari bila autenticna prica profesora Svenka, koji je predavao vojnu obuku u drugoj gimnaziji u Sarajevu i koji je to sve ispricao kao autentican dogadjaj iz rata. Bili smo te zime na skijanju na Jahorini i stanovali zajedno sa ostalim djacima i profesorima u Vojnom domu, pa sam imao priliku da slusam njegove zanimljive price iz noci u noc od kojih me je najvise dojmila prica kada je bio mornar na podmornici „Nebojsa“. Tada su mornari izvrsili pobunu; pobacali neke oficire koji se nisu slagali sa njihovim planom i isplovili u poslijednjem casu iz baze pored luke u koju su nesto kasnije usli Nijemci.
. Prica je obilovala veoma interesantnim podatcima i zanimljivim zapletima, pa sve sto sam kasnije napisao, bilo je u stilu „Izgubljene generacije“ cije su ratne price tada dominirale u svjetskoj literaturi.
Razgovori kao i monolog starog beskucnika , koji prica svoju,… odnosno zivotnu pricu profesora Svenka,… potrajao je cijelu noc. Sve je to bilo u neobicnom ambijentu, pod svjelosti svijece i uz provalu oblaka sto je bilo dramski neobicno i privlacno.
Groblje sa Mestrovicevim mauzolejom u sredini , opasano zidovima , sa po kojim visokim crnim cempresom i kiparisom, ustalasana suma prema moru koje se sa tog uzdignutog brezuljka jedva naziralo preko krovova u daljini ,su povremeno osvjetljavale munje uz zaglusujuci tresak gromova. Sve je djelovalo sablasno i nestvarno. Zanimljiva prica koja je tekla u tako zanimljivom ambijentu, nije mogla da ostavi citaoca nezainteresovanog. I dok je tamno more u daljini pjenilo po vrhovima ogromnih talasa, koji su udarali o Cavtatske hridine na plazi „Kamen mali“ nadjacavajuci i grmljavinu, starac je u napustenoj porodicnoj grobnici …pricao i pricao…. sve dok se nisu pojavili prvi nagovjestaji crvenila na istoku.
Prica je bila lijepo primljena od mojih drugova a i od nekih profesora koji su je procitali pa mi je to dalo potstrek da i dalje nastavim da pisem.
U tim ranim teenager-skim vremenima dugo sam se bavio mislju da napisem cak i jedan komicni roman , koji mi se vrzmao po glavi, mada mi to nije tako lako pololazilo za rukom, pa sam se toga tek nedavno ponovo sjetio i napokon sam se latio tog posla i poceo da ga prema sjecanju pisem. Ali sada je to bilo ipak sa nekim iskustvom ,koga tada jos nisam imao:

Penelopa putuje, a Odisej sjedi kod kuce

Dugo sam mastao da napisem taj komicni roman. Bio sam opcinjen Jerom K Jerom-om i njegovim romanom „Tri covjeka u camcu…”koji sam citao u ranoj mladosti i nalazio da je vrlo smijesan i duhovit.Zelja mi je bila da to bude roman o Odiseju koji bi cekao Penelopu dok bi ona zujala około.Imao sam dobrih ideja koje sam stalno nadogradjivao stvarnim dogadjajima iż zivota oko mene. Smijao sam se cak i malim fragmentima koji su se stvarali u mojoj glavi i bili jos uvjek ne napisani.
Ali sada mi se to i dogodilo. Prestao sam da redovno da odlazim u kancelariju i prebacio sam najvaznije poslovne poluge za upravljanje firmom kuci, dao par mjeseci slobodno sekretarici i ostavio video povez ,telefonske i elektronske transmisije, pa sam sve manje u ofisu a sve vise sam kod kuce….. Dok Penelopa putuje li putuje!!!
Nisu to neki znacajni putevi ni magelanski ni kolumbovski, ali su ipak putevi ;u Firencu Prag, Bratislavu i Atinu, vec onako kako se organizuju studiska putovanja po Evropi za studenate British School of Warsaw, gdje Penelopa , alijas moja Mirjana, radi kao profersor matematike. Tada ja ostajem sam i kako vrijeme prolazi, sve vise i vise, bivam izlozen i novim iskustvima Odiseja koji je primoran da je ceka . Zato sam lako i sa mnogo duhovitih zapleta opisao komicne situacije kroz koje oboje prolazimo, pa to po poglavljima izgleda ovako:
Dozivljaji ostavljenog Odiseja. Sta se uzbudljivo dogadja Penelopi? Promjene vlasti u Itaki. Dan obracuna sa proscima i povratak na staro.
Sve u duhu Homera ali komicno na nas balkanski nacin.

I tako sam odrastao uz price koje me sada proganjaju bas kao da su i one na neki nacin beskucnici, koje bi se na kraju,rado okupile i sklonile pod krov, neke moje dobro napisane i napokon objavljene knjige.

Kad snijeg zavije brijeg

Kad se temperatuer spuste ispod nule a snijeg zavije brijeg , tada nam ne preostaje nista drugo nego da se medjusobno posjecujemo u toplim Wilanowskim domovima i da brojimo dane do proljeca.
Zato smo se ,takmicili ko ce bolje da zabavi nase izabranice Minju i Mirjanu, lijepim pricama o Karibima, Finskoj , Egiptu i ostalim zemljama gdje smo bili i s njima rujno vino pili.
Tada i zima a i mraz gube svoje znacenje i svoju ostrinu,. jer uz kamin, u kome vatra pucketa i siri svoju umilnu toplotu sa muzikom koja odnekud tiho iż daleka svira, najljepse se predu mreze u koje se love lijepi snovi iz iz proslosti.

Uvjek se nadju ljudi slicnog ukusa i afiniteta, kao sto su sarmantni par : Bogosavljevic Rajko i Mina , Ambasador Srbije i njegova lijepa supruga, pa se uz nase prijateljstvo odmah razbukta i ova vatra u kaminu koju polarni vjetrovi bude i ne daju joj da drijema u zimskim nocima opustjelog Wilanowa, po kome lutaju duhovi Jana Sobjeckog Drugog , njegove lijepe zene, Kraljice Marysienke, i dvorjana, pa se svi igrajuci uz polonezu ogledavaju na povrsini glatkog zaledjenog jezera, kao na zelenom ogledalu albuma magicnih slika , zacaranih i zaustavljenih u proslosti.

Ali priroda se ne da obmanuti i bez obzira na „zimu stoljeca“, koja tutnji smrznutom Evropom ,negdje daleko preko sedam brda i sedam mora topli juzni vjetrovi spremaju se da uskoro oslobode zaledjenu koru ove planete i da se proljece tiho i besumno uvuce kroz kapiju zamka ove surove zime i oslobodi nas i dvorjane leda i studeni koja nas je okovala kao Prometeje.

Odrastanje uz price

Stare price u novom izdanju

Ima li goreg naslova za pricu. Ima li sta gore od starog prefarbanog u novo….
Ne bih se iznenadio da je potpuno zaobidjete i ne procitate. Ali izmedju istine i marketinga izabracu istinu. A odredjeni stepen rizika nije na odmet za one hrabre koji ce bas zbog ovog okrutnog naslova uci iż radoznalosti i mazohizma u avanturu i ipak procitati ovo sto je napisano…i nece pogrijesiti.
Kad me u ranoj mladosti uhvatila groznica citanja, tada me je polako preuzimala i groznica pisanja.
Sjecam se da je mój otac ulazio u moju sobu u praskozorje, kada su se suceljavale svjetlosti novog dana i svijetlost moje nocne lampe koju sam tokom noci postavljao odmah iznad knjige koju sam citao, da bih sto manje svijetla narusavalo kucni mir i tisinu ostalih sretnih spavaca i da bi moje literarne avanture bile sto manje primjecene. Tada bi on malo zacudjen a malo u nekom bjesu progovarao:
„Pa dokle ces, da citas, pobogu?.Bas pretjerujes! A i oci ces izgubiti.”
I ma koliko da se ljutio, otac je ipak bio zadovoljan jer je osjecao da mu sin nije gluperda i da me ta strast za citanjem odvodi daleko od iskusenja ulice i kriminala koji je cvjetao za mlade na svakom koraku.
Ja sam tada citao sve . Kao mladi konj konzumirao sam sve sto pred mene prostru : sjeno, travu, krtolu i rotkvu ,pa se nije znalo sta bi prije. Nista mi ne bi smetalo da danas zavrsim Tomas Mana i predjem na Drajzera, sto je po svemu bilo dijametralno drukcije, ili da sa Tolstoja okrenem prema Brodskom ili sa Hemingveja prema Gogolju itd itd….Sve sam to uredno i strasno konzumirao, kao da se primicao sudnji dan i da ja vise nemam vremena ni za sta osim za citanje.
Lektiru bi nekako otaljigao i napunio broj obaveznih knjiga koje treba procitati i o kojima su se vodile sumorne diskusije na casovima gdje su se siromastvo i postenje cesto poistovjecivali. Sve je to bilo nekako u duhu vremena kroz koje smo prolazili.
Ja sam zato otkrivao samo svoj svijet, po malo zabranjen i marginalan, ali ipak postojeci u literaturi cak i u nasim prevodima ,sto nikad nije bilo trazeno, niti je ta literatura bila primjecena od bilo kog nastavnika u skoli.
Sumnjao sam da su te pisce, moje tadasnje nastavnice uopste nekad i primjetile ,jer kad god bi prica polazila u tom smjeru, one su napustale taj njima nepoznat prevoz i brze bolje izlazile iz tog sumnjivog tramvaja i ostajale na prvoj slijedecoj sigurnoj stanici okruzene onim sto su znale i sto je tada bio iskljucivo skolski program. Nisu zelile da se izlazu nepotrebnom riziku pa da ispadnu osobe koje nisu procitale ni Borhesa ni Dos Passosa a ni nedaj boze Henry Millera ili Nabokova. Andrej Bolkonski , je bio posljednji heroj koji je zapljenio njihova srca, uz one standardne i uobicajne heroje koji su kroz nasu poslijeratnu literaturu hrabro marsirali kroz sve ofanzive.
Pismeni radovi su nosili vrlo ogranicene i usmjerene teme, pa je bilo skoro nemoguce skrenuti sa bilo kog ideoloskog puta, ili se upustiti u bilo koju novu tehnicku avanturu..da se, nedaj Boze kao onaj „ludi Debevec, napise pismeni u samo jednoj recenici i to o partizanu koji lezi polovinom ranjenog tjela na kamenoj obali ,a drugu mu polovinu zapljuskuje Neretva dok bespomocno gleda kako ga njegov vod neprimjecuje i polako zamice preko mosta i nestaje u izmaglici iznad kanjona.
Bas zato sto sam cesto ostajao ne ocjenjen, znao sam da tu nesto postoji ,sto nije bilo uobicajno i sto se nije moglo u tim okolnostima ni vrednovati, pa sam poceo da pisem i tako isto kao sto je onaj mladi konj halapljivo jeo.
To je ono o cemu zelim da vam sada kazem par rijeci. Moram da priznam da je to moje pisanje u sebi nosilo mnogo snaznih uticaja onih koje nisu uvazavali ni svoje stare nastavnice, a ni ljude koji su se poslije tako uvlakacki ponasali i oskudno izrazavali a koji su cesto u javnosti bili uvazavani kao poznavaoci knjizevnosti i umjetnosti . Takvi su se uvijek isti vrtili u svim krugovima, ali iż kojih nisu izlazili medju mlade, a ni medju one koji su zelili nesto novo i originalno. Rijetki su bili oni avangardni i u skoli a i van nje koji su hrabro prihvatali nove ideje ostalog razvijenog svijeta.
Tada sam sa nepunih sesnest godina napisao svoje prve tri price koje ovde kratko prepricavam: Mrtvac na brodu,
Odzacar na snijegu i Noc duhova.

Mrtvac na brodu

Prica, koju sam na blogu spomenuo i u jednom komentaru, se zvala „Mrtvac na brodu” ,dogadjala se na elegantnom putnickom brodu, koje danas nazivamo kruzerima i koji je isao od Marselja do Kalkute u Indiji. Prica pocinje od vremena kada je na brodu bilo sve ok. i kada su se i putnici a i posada sjajno zabavljali i uzivali u raskosnim mogucnostima koje takvi brodovi na lijepom mirnom i ugodnom moru mogu da pruze. Upravo to je ono sto sada mnogi od nas prizeljkuju da urade i pobjegnu od ove neprijatne zime na Karibe ili bar negdje na Mediteran i da uzivaju u suncu i lijepom provodu na takvim plovecim ostrvima.
A onda se proculo da se na brodu nalazi mrtvac u specijalnom blindiranom kovcegu u kome je tjelo, ljes bogatog Indijca koji je ubijen u Marselja pa ga rodbina prevozi na sahranu u grad gdje je rodjen.
Od tog momenta sve krece naopako, jer mrtvac na brodu je za one koji su na moru zla kob, koja se nikad ne może zavrsiti bez teskih poslijedica.
I nastaje frka od strasnog nevremena pa do nerazjasnjenih cudnih i krajnje neprijatnih stvari koje se u nastavku putovanja dogadjaju pa pocinju sa rastjeruju sujeverne putnike, prvo malo po malo a kasnije u sve zescem ritmu daoni panicno napustaju brod na usputnim stanicamai lukama, tako da se na kraju preostalih nekoliko putnika zajedno samnom u panicnom strahu iskrcalo trceci sa broda, da se slucajno nebi dogodila neka nesreca i havarija u samoj luci na kraju ovog zlokobnog putovanja.Jer niko nije mogao ni da povjeruje da do toga ipak nece doci.Svi su nestali glavom bez obzita na krajnjem odredistu u neopisivoj gradskoj guzvi.
Kraj price je scena slijedeceg jutra za doruckom u hotelu u kome sam prespavao prvi put poslije dugih besanih noci u kabini u ocekivanju nesrece koju mrtvac sigurno donosi na brodu, pa sam sada odahnu i uz kafu koja mi je bila servirana uz dorucak zajedno sa kroasonima i novinama u „Indian times-u” i procitao kratku poruku:
„Na luksuznom brodu u luci ,pronadjena veca kolicina opasne droge koja je bila sakrivena u blindiraniom mrtvackom sanduku, sa imenom i dokumentima nedavno ubijenog maharadje, cije tjelo je najvjerovatnije ostalo u Marselju ili vec odavno bilo prebaceno u Indiju, avionskim prevozom.”
Nastavice se

Veliki prasak sve bilo je muzika

Nema kraja nebeskim i muzickim putevima

Cesto sam se u zivotu nekim cudnim slucajem, ponovo sretao sa zenama i muskarcima iz muzickog svijeta ,kada bi se nasao u blizini vrsnih grupa pjevaca i muzicara. Dogadjalo se tada da postanemo i dobri prijatelji. Muzika zblizava i povezuje ljude. Lako je naci zajednicki jezik, bez obzira na razlike i kontinente koji nas razdvajaju. Dovoljno je da se cuje ritam sambe i vec smo u nekom posebnom fluidu koji nas dize u nebo.Tako je to bilo i u New York-u, tako je to bilo gdje god da se cula ona nama dobro poznata muzika koja se zacela u nasoj bezbriznoj mladosti.

Tako je bilo i sa Dragom Diklicem,sjajnim pjevacem, od koga sam pokupio sav njegov inostrani repetoar, koji je on tada pjevao samo po tezgama i po barovima. Sreli smo se slucajno u Ritz baru u Zagrebu, pa smo se dugo muvali po raznim zagrebackim klubovima . Vozili smo se njegovim otrovno zelenim sportskim MG-om dok je on pjevao na Engleskom pa sam to naucio i zato taj njegov sjajni repertoar koristim i danas, kada sam u nekom drustvu Anglo- Poljaka ovde u Varsavi , ili bilo gdje u svijetu gdje jos uvjek ima ljubitelja dobrog starog „evergreena“. i neprolaznog rock and roll-a.Bio sam vrlo pocascen sto sam se nasao u drustvu tako vrsnog muzicara, a svaki Dragin kompliment ili savjet koji mi je uputio kada sam pjevao u njegovom drustvu, bio mi je koristan a djelovao i kao melem na otvorene rane iz proslosti, zato sto sam svjesno zanemario ono sto sam nekad volio i okrenuo se nekim drugim izazovima zivota. U to vrijeme sam ga smatrao nasim najboljim pjevacem uz Dzmija Stanica, Ticu Petrovica i Sabana Bajramovica….

Odjavna spica i foto roman

Sjecate li se Foto romana ? I oni su nestali kada ih je vrijeme regazilo. Vrijeme sve gazi ali ostaju samo nebeski putevi i muzika.
Jer kako rece moj dobri Esad Arnautalic sa kojim sam provodio svoju raskosnu mladost a koga sam poslije rata ponovo sreo kod Ok Korala, ….“Sve bilo je muzika“.

Znam da sam mogao da se posvetim muzici, sa manje ili vise uspjeha i kao profesionalac,… ali nisam. Dusa mi je trazila sirinu i slobodu koju sam nasao u nekim drugim umjetnickim disciplinama i nije mi ni tada ,a ni sada bilo ni malo krivo…..
A kad mi bude krivo, cesto kazem u sebi : popicu po koje pivo… , pa uz to odmah dodam …. „Smejase se stare kosti, ha ha ha…… ,Bog da prosti tra la la….” nastojeci da to humorom malo ublazim i koristeci stihove iż Mazuranicevog epa Smrt Smail age Cengica… ali u mojoj verziji i u mojoj modifikovanoj interpetaciji. To cesto cinim, kad zelim da se iskljucivo nasalim na svoj racun u stilu „smiji se bajaco“.

Hvala svima koji su pomogli da napisemo Veliki prasak:

Bez Gordane Magas ovaj serijal ne bi bio moguc, jer ga je ona nadahnula svojom ljepotom i smislom za red i organizaciju. Zahvaljujuci njoj otrgnuta je od zaborava sva dokumentacija i sacuvana su decentna sjecanja na ljude koji su pokrenuli ovu istinsku lavinu dogadjaja iz proslosti.

Dusko Corlija je pokazao istrazivacku odlucnost , upornost i veliku zelju da se sacuva od zaborava sve sto se krilo u proslom vremenu.
Hvala Momi Savovicu , na njegovom doprinosu da poveze, prijatelje Canu i ostale ucesnike i da od njih dobije bar nesto od dokumentacije koja je osvjezila ove tekstove i dala im bar neku autenticnost i vjerodostojnost.
Hvala svima vama koji ste citali ovaj dugacki serijal i bili uporni da ga ispratite sve do sada – do njegovog stvarnog kraja.
Hvala svima koji ste se javljali i davali nam potstrek da izdrzimo do kraja u svojim naporima da zavrsimo ovaj serijal.Hvala Dini Kunicu ,kome sam se uvjek divio a koji je danas poslao i poslijedni komentar koji mi je razgalio dusu;
Dino Kunic
dino.kunic@yahoo.com
70.160.107.57 2010/01/30 у 23:59
Ciao majstore, ako se mognes sjetiti ko sam onda pogledaj moju galeriju na http://www.dinopictures.com
Ti si bolje pjevao od mene, ali sam se ja nekako uspio odrzati zahvaljujuci rakiji sto su je „rukovodioci“ pili u lokalima gdje sam pjevao.
Mozes me cuti pjevati na Youtube sa trazi: Dino Kunic. Javi se.
Semper fidelis.
Dino

dino.kunic@yahoo.com
Dino Kunic
1

Epilog i kraj serije Veliki prasak

Ima dana kada ne znam sta da radim… Ima dana pa cesto sjednem uvece pored kamina, uzmem svoju staru „Admiru“, spansku gitaru, pa tiho prebirem po zicama i svojim dalekim mislima dok plamen igra svoju hiljadugodisnju igru i priziva davna sjecanja.

Tada Filip osjeti neku bliskost i sjedne mi u krilo i zaustavi me dok se udaljavam, pa me prene svojim lijepim djecijim glasom uz mnogo istancanog sluha i pocne onu lijepu staru kaobojsku pjesmu iż filma Rio Bravo, koju pjeva Dean Martin sa Ricki Nelson-om , kojom sam inace uspavljivao svu svoju djecu, pa sad ponekad uspavljujem i njega Filipa , jer zna kad je zajedno pjevamo , da me to vraca u bolje raspolozenje.
A onda nas mala Ivka gleda s postovanjem privije se uz nas i sama pocne da nesto tiho da pjevusi kao mala maca kad prede.

Ali veceras dok smo pjevali poslije dugo vremena iscupah cvijet iz baste svog sjecanja, onu Pat Bone-ovu pjesmu koju sam posljednji put otpjevo pocetkom sezdesetih sa Lutalicama u Duvanjari i nikad je vise nisam ni cuo ,a ni otpjevao ni sam a ni sa orkestrom,jer su me za nju vezale mnoge moje sentimentalne uspomene…. .

„Pepeo samo pepeo to su bile tvoje slike jos momenat pre..eee,,,,” Ashes nothing but ashes there were your pictures a moment ago …oooo….” Bacam tvoje slike da gore u vatrii mada
znam… proslo je sve …Darling I still love You soooooo…..“

„Deda deda … koja je to tuzna pjesma koju nikad do sada nisi pjevao?”zacuh Filipa i…prenuh se
Sa malo maglicastih kristala u ocima i unucima u krilu sve ipak izgleda nekako drukcije…..

Zato….obrisah obraz podigoh glavu otpjevusih tiho uvod …lalalalaaaaaaa……udarih akord jako po gitari ….
i nastavih ..glasno … bodro i cilo: „You better come home Speedy Gonsales….“
Djeca me malo uplaseno pogledase ali se veselo nasmijase i Filip viknu:
To deda to…!

The end

Одлазак ловца на снове

Ako vam je srce jos uvjek mlado, ako jos uvijek pamtite „Lovca u zitu“, ako se jos uvjek sjecate cirilice,…onda procitajte ovo, bez tuge i bez sjete, jer pisci nikad ne umiru. Oni i njihova djela i dalje zive u nama i nasoj masti do god i mi postojimo.
Pego

Мел Гибсон у „Теорији завере”, Ричарда Донера, стално купује „Ловца у житу” и непријатно се осећа ако ту књигу нема увек уз себе

Џером Дејвид Селинџер Сада, после смрти Џерома Дејвида Селинџера (1. 01. 1919–28. 01. 2010), једног од најчитанијих и најзначајнијих америчких писаца 20. века, хоћемо ли га се сећати као чудака и усамљеника, или га носталгично поистовећивати са његовим најпознатијим јунаком Холденом Колфилдом, из његовог култног романа „Ловац у житу” из 1951. године?

Најпре га памтимо као идола америчке образоване омладине, као аутора који је утицао на литерарне укусе генерација младих широм света, који су били „деца у једном глувом и глупом свету, преосетљива деца у свету ’звукова’, док је Селинџер само певао њихову песму”, како је рекао један амерички књижевни критичар. Зашто је Холден Колфилд био јунак младих и оних који су у духу млади или живот заувек посматрају „очуђено” (Мел Гибсон у „Теорији завере”, Ричарда Донера, стално купује „Ловца у житу” и непријатно се осећа ако ту књигу нема увек уз себе)? Због тога што је Селинџер писао невином и себи окренутом човеку, младом, чистом, и блиском „космичким силама”, о надањима и страховањима које носе сви млади, о људима који су и сами носталгични и неприлагођени овоме свету. Селинџеров Холден Колфилд, кога су одувек поредили са пустоловом и шармантним Твеновим мангупом Хаклбери Фином, или чак са Џојсовим „Улисом”, уздржава се да у снегу завејаној природи баци грудву, јер све је тако „лепо и бело”. Када после неуспелог бекства из интерната и тродневног лутања Њујорком ипак „положи оружје” и врати се кући, његова мала сестра каже: „Ти не волиш ништа што се дешава!”, он одговара да је то због тога што је тако тешко концентрисати се. Ипак, Холден је постао култни лик светске књижевности због тога што је његов потајни идеал да кад порасте лови и спасава децу која, играјући се у житу, и не слуте да их у близини вреба провалија. „Дирљиви неуротичар” Холден Колфилд је „мали Кант свог сопственог етичког система”, по речима Воје Чолановића, и када читамо његову прозу имамо осећај неспорне љубави, носталгије за љубављу, као у „Љубавној песми” групе „The Cure”.

Популарност романа „Ловац у житу” не смањује се, како каже Флавио Ригонат, који је преводио Селинџера, и у протеклих 60 година ова књига објављивана је у укупном тиражу од преко десет милиона примерака. „На листи најбољих америчких романа увек је међу првих десет, а по многим анкетама најбоља је књига икад објављена у Америци”, објашњава Ригонат. Код нас је, поред Ригоната и Николе Кршића, Селинџера, између осталих, преводио и Драгослав Андрић, а издавачка кућа „ЛОМ” објавила је четири његове књиге.

Џером Дејвид Селинџер рођени је Њујорчанин, син кливлендског рабина и Марије, рођене Џилић, жене нашег порекла. Селинџер је био учесник Другог светског рата, преживео је голготу искрцавања на Нормандију, женио се два пута, а његова ћерка из другог брака Маргарет Селинџер написала је пре десетак година аутобиографију, посвећену углавном лику њеног славног оца, коју је назвала „Ловац на снове”.

Уобичајено је мишљење да је Селинџер и најмање плодан амерички писац. После „Ловца у житу” објавио је још четири новеле и 30 приповедака, а популарност га је пратила и због књиге „За Есме – девет прича”, која је такође проглашена за једну од најбољих књига у америчкој књижевности. Уследила је, затим, сага о деци породице Глас, у књигама „Френи и Зуи”, „Високо подигните кровну греду, тесари”, „Симор: увод”. Од 1963. године Селинџер је живео повучено у Њу Хемпширу, ништа није објављивао (иако се причало да чува 15 необјављених књига у сефу), а у једном интервјуу је казао: „Чудесан је мир када ништа не објављујеш. Тишина, спокојство. Објављивање је ужасан атак на мој приватни живот…” Селинџер је чак повео и добио судски спор против свог биографа Ијана Хамилтона, који је обзнанио нека његова необјављена писма. По свему томе Селинџер је прави „бартлбијевац”, по књизи Енрикеа Виле Матаса „Бартлби и компанија”, о талентованим писцима који су се на врхунцу каријере повукли из књижевности. Његова јунакиња Френи каже: „Мука ме хвата од онога „ја па ја”. Од мог и свачијег другог. Већ ми је доста свих оних који хоће да некуд стигну, да учине нешто изузетно, да постану интересантни…”.

Марина Вулићевић

————————————————–

Исповест младе љубавнице

Крајем деведесетих у Америци је објављен портрет Селинџера из пера његове много млађе љубавнице Џојс Мејнард „Код куће у свету” (када су живели заједно, она је имала 18, он 53). Овде је познати писац насликан као мизантроп и чудак, али и као човек који је волео Џејн Остин, водвиље, филмове: „39 степеника”, „Дама која нестаје”, „Одавде до вечности” и „Пинк Пантер”. Сатима је писао и волео је здраву храну. Поменута Џојс Мејнард продала је четрнаест Селинџерових писама из 1972. године на аукцији Калифорнијској софтвер компанији, за 156.000 долара.

————————————————-

Када је 1951. године објављен „Ловац у житу” одмах је постао бестселер. Писац је био шокиран својом великом фотографијом на корицама књиге и жалио се да га људи пресрећу на улици. После тога је забранио издавачима да на корице његових књига стављају било какве фотографије или цртеже.

Okorela zemlja cuda

Koje napisao jucerasnju pricu?

Dok je gusti snijeg padajuci u vrtlozima, zastirao prozore mog Wilanowskog doma i uvlacio moje misli u svoju turbulenciju, pokusavao sam da se sjetim , ko je zapravo napisao onu jucerasnju ljubavno-muzicku pricu na ovom blogu?
Znam da se desavalo da su i Flober i Balzak u isto vrijeme ponudili izdavacu identican tekst, mada su oni bili potpuno odvojeni u svom privatnom zivotu i u svojoj knjizevnosti. Desava se da ljudi identicno misle, a ako jos i pisu, onda nije iskljuceno da se pojave potpuno identicni tekstovi. Nekad su dovoljne samo mrvice pa je njihova slicnost dokaz da cijelo covjecansto, misli isto bas kao jedna dusa.Tako je bilo i sa mojim prijateljem Akademikom Slobodanom Grubacicem koji je u svom sjajnom i nagradjenom knjizevnom djelu koje mu je zajedno sa svim ostalim doprinosom, otvorilo put u Akademiju nauka, osvjezio svoje originalne misli sa Kantovim, pa su ga zlobnici i zavidnici odmah zato izudarali po prstima, optuzujuci ga za plagijat. Htjeli su da mu oduzmu i duh i dusu kojim je on nadahnuo generacije svojih ucenika, a i tih istih svojih saradnika ,od kojih su se neki, cak i za vrijeme prljavog rata sklanjali na Filozofskom fakultetu u njegovu toplu zastitnicku sjenku.
Zivot je nepredvidiv i zivot je cudo…Ali ipak….
Snijezna oluja koja sada razdire ovaj dio planete, plasi me svojom hladnocom i osjecao sam se kao da je dosao Smak svijeta. I upravo u tom momentu kao da se u daljini upalila kao svetionik , potpuno ociscena lobanja neke zivotinje, bijela i skoro prozirna, iż koje je snazno isijavala neka magicna svjetlost koja mi je odredila moj put i pravac mojih misli.
Tada kao da sam se probudio iż svog paralelnog zivota i kao da sam se suocio sa „Okorelom zemljom cuda i krajem svijeta”. Preda mnom je stajao niko drugi nego on, Haruki Murakami, pisac i mój dobar prijatelj iż davnina ,koji je isto kao i ja volio zene i svoje i tudje, kao i muziku koja nam je bila zajednicka i jedina ,istovjetna i prava ljubav. Upravo onako kako je bilo napisano u toj jucerasnjoj prici :“Svijet je evoluirao, nema sta“…..
„Hej ti , dokle ces da mislis isto kao i ja?” viknuh mu veselo i bucno da nadjacam oluju, mada nikako nisam znao otkud on tu u ovoj strasnoj polarnoj mecavi koja se obrusila i pala na ovaj grad.
„Dosao sam da te upozorim da otvoris moju knjigu na 441 strani izdanje Geopoetike i da se napokon suocis sa svojom stvarnoscu :jer ti nisi ja, niti sam ja ti. ” rece on smireno ,zaustavljajuci turbulenciju snijega i pretvarajuci ga u rastresitu igru vinskih musica oko sebe.
„Ok. sad znam i nemoj da se ljutis, jer mi se ucinilo zaista kao da sam ja napisao pricu koju sam juce objavio na svom blogu. Uostalom pisao sam i neke japanske price, na Dovla netu , pa se niko nije ljutio”
„Da ,ali to su bile samo tvoje price i niko nije imao pravo da se zato ljuti , a ako ih niko nije,… kao ni ovu sto je juce objavljena, ni hvalio ni napadao, to je samo zato sto treba znati , prepoznati i citati , a ne samo dobro pisati ” rece mi mój „dobri” Haruki, kako bi rekla i moja dobra Goga.
„Pa nije valjda da se ti, veliki svjetski pisac, ljutis na mene koji sam htio da prenesem ovaj fantasticni tekst svojim dragim citaocima i da ih malo zaludim, kao sto je nekad Elvis zaludjivao svijet poslije Velikog praska. Uostalom htio sam i malo da ih razljutim, slobodnim opisom vodjenja ljubavi ,uglavnom one moraliste, koji se drze cedne literature, pa sam im zato pruzio mogucnost da me izgrde i napadnu , kao sto su nekad i mene i Modiljanija napadali zbog slikanja aktova. Njemu nisu dozvolili da ih prikaze na jednoj od svojoj poslijednjih izlozbi u Parizu ,tvrdeci da je to sve razvratno i amoralno. A mene nisu htjeli da objave na Dovla netu kad sam im poslao jednu identicnu kolekciju mojih aktova koje sam naslikao saputajuci s Modiljanijem skoro jedan vijek kasnije .”
„Ne zaista se ne ljutim, ako se ne ljute tvoji citaoci, jer si ih kako sam kazes ,malo povukao za nos , a mozda si samim tim i meni napravio reklamu pa ce se malo vise citati moje knjige na Balkanu, a mozda i sire , sve dokle doseze tvoj blog.” rece mi mój dobri prijatelj Haruki Murakami i izgubi se u vrtlogu zaslijepljujuce i divlje, mecave koja je nastavila snazno da vrtil snijeg na nebu. Bas kao sto sam ja vrtio kockice leda u casi sa viskijem,odmah poslije ovog kratkog susreta sa s njim.
A i sa vama, mojim dragim citaocima, kojim preporucujem da procitate jucerasnju pricu , ako to vec niste ucinili prije.
Jer, iako nije moja,…zaista je dobra.
Vjerujte mi na rijec!

Veliki prasak, svijet je evoluirao, nema sta

Muzika je polako izmicala vremnu, a vrijeme je izmicalo muzici. Ostala je osim ove price jos i odjavna spica „Sve bilo je muzika“ na kaju, pa se nadam da cemo se za neko vrijeme odmaknuti od muzickih traceva i da cemo preci na price iż svakodnevnog zivota . Zato evo jedne ljubavne price koja je djelomicno i muzicka, jer se u njoj nalazi nekoliko zvucnih kulisa upravo iż vremena poslije Velikog praska ,kada se zivot po malo vracao u normalu i u svoje ustaljene okvire.

Svijet je evoluirao, nema sta.

„Pusti neku muziku“, rekla je.

Ponovo sam iz hrpe kaseta izvukao jednu, ubacio je u dek i pritisnuo dugme, pa se zatim vratio na sofu.

„Je l’ti ovde dobro? Ili bi možda radije da odemo u krevet na spratu?“ pitala je ona.

„Dobro je ovde“, rekao sam.

Sa zvučnika se čula pjesma I’ll be home Peta Buna. Imao sam osećaj kao da vreme teče u pogrešnom pravcu, ali me za to više nije bilo briga. Neka teče u kom god pravcu hoće. Ona je navukla čipkastu zavesu na prozor koji je gledao u baštu, i ugasila svjetlo u sobi. A onda je pod svjetlošću mesečine svukla odeću sa sebe. Skinula je ogrlice, ručni sat u obliku narukvice i svoju plišanu haljinu. I sam sam skinuo svoj ručni sat i bacio ga iza naslona sofe. Onda sam svukao jaknu i kravatu i iskapio viski do dna.

Dok je ona rolala svoje najlon-čarape niz noge, počela je pjesma Georgia on My Mind Reja Čarlsa. Zatvorio sam oči, podigao obe noge na sto i počeo u svojoj glavi da vrtim vrijeme, kao led u čaši s viskijem. Činilo mi se kao da se sve ovo nekad davno već dogodilo. Samo su odeća koju smo svlačili, muzika u pozadini i reči pesama bili malo drugačiji. Mada, ta razlika nije bila nikakva suštinska. Kad se vrtiš ukrug, uvek se vratiš u istu tačku. Kao da u mrtvoj trci jašeš na konju dok se vrtiš na karuselu. Niko ne može da odmakne, niko da bude preteknut, i svi stižu na isto mjesto.

„Sve ovo kao da se već odavno desilo“, rekao sam zatvorinih očiju.

„Normalno“, rekla je. A onda je uzela čašu iz moje ruke i počela polako da raskopčava dugmad moje košulje, kao da vadi zrna graška iz mahune.

„Kako znaš?“

„Tako što znam“, rekla je. A onda je poljubila moje obnažene grudi. Njena kosa mi je pala na stomak. „Sve se već nekad davno desilo. Samo se vrti ukrug. Zar nije tako?“

Zatvorenih očiju prepustio sam se dodiru njenih usana i njene kose. Mislio sam na brancina, na grickalicu za nokte, na puža na klupici ispred hemijske čistionice. Ovaj svet je toliko pun nagoveštaja.

Otvorio sam oči i privukao je k sebi, obgrlivši je rukama da bih joj otkopčao grudnjak. Nije bilo kopče.

„Sprijeda“, rekla je.

Svijet je evoluirao, nema šta.

Posle trećeg vođenja ljubavi nas dvoje smo se istuširali i zajedno umotani u ćebe na sofi slušali ploču Binga Krozbija. Bio sam odlično raspoložen. Erekcija mi je bila savršena kao piramida u Gizi, njena kosa je divno mirisala na regenerator, pa čak i sofa, čiji su jastuci doduše bili tvrdi, nije bila tako loša. Bila je iz onih starih vremena kad su se još pravile čestite sofe i odisala je njihovim mirisom. Nekada su odista postojala ta divna vremena kada su se takve sofe podrazumevale.

„Dobra je ova sofa“, rekao sam.

„Mada, stara je i propala, mislila sam da je promenim.“

„Ostavi je.“

„Dobro, hoću“, rekla je.

Pevušio sam Danny Boy uz taktove pesme Binga Krozbija.

„Voliš tu pesmu?“

„Volim“, rekao sam. „U osnovnoj školi sam svirao tu pesmu na usnoj harmonici na takmičenju i kao nagradu dobio dvanaest olovaka. Nekad sam stvarno dobro svirao usnu harmoniku.“

Ona se smejala. „Život je čudo.“

„Čudo“, rekao sam.

Ponovo mi je pustila Danny Boy, a ja sam je još jednom otpevao. Kad sam počeo da je pevam drugi put, odjednom sam se rastužio, iz potpuno nepoznatih razloga.

„Hoćeš li mi barem pisati pisma kad odeš?“ pitala je.

„Pisaću ti“, odgovorio sam. „Ako odande budem mogao da šaljem pisma.“

Ono vina što je još ostalo u boci podelila je u naše dve čaše.

„Koliko je sati?“ pitao sam.

„Pola noći“, odgovorila je.
Kraj serije u slijedecem nastavku.

Veliki prasak i kraj bez kraja

Kraj bez kraja

Sarajevo,sredinom sezdesetih
Operska diva i ja

Ko ne zna Radmilu Smiljanic, primadonu Beogradske opere, taj ne zna sta je muzika i razonoda.
Radmila je po prirodi vesela osoba, puna duha i humora. Sreo sam je kad je dosla iż Banjaluke i zavrsavala muzicke skole u Sarajevu. Spremala se za pohod za osvajanje lovorika gdje god da se pojavi na koncertima ili na operskim scenama. Njen uspon ka prestolu , na krov muzickog svijeta , je bio nezadrziv. Tamo joj je bilo osigurano mjesto.Njoj a kasnije i njenom veoma talentovanom sinu Nikoli koji sada zari i pali na muzuckim pozornicama cijelog svijeta.
Ostali smo od tada dobri prijatelji, koji se sada rijetko vidjaju, ali nikad ne zaboravljaju .
Za Sarajevo me sa Radmilom vezu mnoge lijepe uspomene jer smo pripadali istom drustvu i volili iste ljude a privlacile su nas slicne stvari. Zapjevala je spontano i na prvom rodjendanu moje kcerke Tamare , kada su je moja tasta i moji novi beogradski prijatelji neznajuci ko je ona , zapanjeno slusali i rekli da bi mogla da pjeva i u operi, a tada je njen put bio vec odavno zacrtan kao primadone Beogradske opere.Na mom rodjendanu u avgustu ove godine svi smo je zeljno cekali ali nije uspjela da dodje jer joj je avion kasnio. A na rodjendanu su je mnogi njeni sarajevski prijatelji, zeljno ocekivali.
Ali jedan poseban dogadjaj po najmanje samo muzicki, ostao je duboko urezan u mom sjecanju.
Sasvim slucajno smo se nasli, sredinom sezdesetih u Park kafani i bez razmisljanja otisli u Novu Sarajevsku sabornu crkvu, gdje su se obavljale poslijednje pocasti pred sahranu tada nedavno preminulom Mitropolitu pravoslavne crke Njegovoj Svijetlosti gospodinu Krulju.
Usli smo u portu, prisluzili svijece u prepunoj crkvi i popeli se na galeriju.
Pred nama se odvijala spektakularna ceremonija, vrlo pitoreskna i puna boja i zadivljujuceg scenskog umjeca. Bio je to bibliski prizor koji nikad necu zaboraviti. Svestenice su bile u crnim odorama, a svestenici , hodze i ostali vjerodostojnici svih konfesija koji su bili prisutni , bili su u raznobojnim odorama, pa je slika sa galerije u tom fantasticnom ambijentu bila velicanstvena i nezaboravna i sve je djelovalo kao zavjet za mir u buducnosti i ljubav medju ljudima . Kao da sam znao da se taj prizor nikad vise nece ponoviti bar u ovom okruzenju , pa sam ga upijao svim svojim bicem , da ga nikad ne zaboravim.
Primakli smo se crkvenom horu ,a onda je polako Radmila pocela ,tiho da pjeva ,crkvene pjesme a hor se polako razmicao , da je prihvati i pustao je da udje u njegovu srz i da ga snazno povede svojim maestralnim operskim glasom . Na kraju smo se nasli u okruzenju tih ljudi iz hora koji su pjevali i sa postovanjem i simpatijom su gledali osobu , koja je kao sveti duh usla u njihove redove i pjevala najljepsim glasom sve ono sto je malo ko osim crkvenih dostojanstvenika i ovog profesionalnog hora znao.
Ni malo se nisam iznenadio, kada su joj na kraju liturgije, starije zene iż hora prilazile da joj poljube ruku, poistovjecujuci je sa likovima na freskama i slikama koje su visile okolo na zidovima ,obasjane kandilima dok su multi konfesionalni crkveni velikodostojnici sahranjivali svog kolegu odajuci mu pocast , bez obzira kojoj vjeri je pripadao, za sve dobro sto je ucinio na ovom svijetu. Jos uvjek cujem tu spontanu liturgiju koja mi stoji u usima i ispunjava me uzvisenim osjecanjima kroz nezaboravnu crkvenu muziku i glas moje drage prijateljice Radmile Smiljanic. I danas, a i tada mi se to ucinilo kao neko neobjasnjeno i cudnovato upozorenje koje na zalost, niko nije ni tada, a ni sada nije shvatio.

Beograd kasnih sedamdesetih

Pamtim jedan dogadjaj koji me cesto vraca u proslost, iako nije bio vezan za te nase prve zajednicke zvjezdane pocetke, nego mnogo kasnije kada sam vec kasnih sedamdesetih bio redovan gost kod Mije Alasa, kroz ciju su legendarnu boemsku kafanu svakog prvog petka u mjesecu, defilovali odabrani i posebno izabrani i pozivani specijalni gosti, osobe iż visoki Beogradskih krugova, a orkestar je pod vocstvom Bokija Milosevica tada pratio sjajne izvodjace koji su nasupali za svoje zadovoljstvo na estradi tog malog ali sarmantnog ribarskog restorana, pored Save, na Obrenovackom starom putu, svega petnestak kilometara udaljenog od Beograda.

Tada kao da se u meni iznenada probudio neki mój skriveni uspavani muzicki gen, pa sam kao na onoj prvoj audiciji za Radio Sarajevo ,spontano i vrlo opusteno otpjevao sa prvakom Beogradske opere Zivanom Saramandicem „Ivy rose” Perry Coma koji je on prihvatio kao da je cijeli zivot samo to pjevao, a ja kao da sam se cijeli zivot spremao za ovu rijetku priliku.Bio je to savrsen nastup pred vrlo odabranom muzickom publikom. Dobili smo urnebesni aplauz a ja sam se stalno stipao za obraze, misleci da jos uvjek sanjam poslije Velikog praska, snove koji ce mi se dogadjati u buducnosti , zato sto sam nastavio da se ozbiljno bavim muzikom.

I ostali beogradski dani…

Tad mi je sve išlo na ruku, čak mi je i „Željo” pomogao da izadjem iz anonimnosti (da ne kažem iz dupeta) jer su na moje oči na stadionu „Partizana”, Osim, Smajlović i drugovi održali planetarni koncert daleko bolji od „Roling stounsa” koji se zvao „Četiri komada za šampione”, pa sam uz Dragana Stojnića, Indekse i ostale vedete, rame uz rame išao na sletovima taštine, ponosan ispred beogradske publike.
Čak sam nakon jednog „Beogradskog proleća” kad smo moja žena i ja sjedili kod „Milenčeta” u „K.P.Z” (Klub prosvjetne zajednice), u društvu sa Acom Joksimovićem i njegovim manekenkama, nepažljivo prokomentarisao da sam pobjednika tog festivala učio da pjeva Elvisove i Pat Bunove stvari na Vodicama u Gradcu na moru, gdje sam malo pjevao, što je izazvalo ono osjećanje da se hvalim bez razloga. Ali Svevišnji (koji zna često da bude i duhovit) je ovorio vrata kroz koja je ušao pobjednik Bobo Stefanović koji se našao u centru pažnje kluba i pred našim društvom, pa se obratio Aci i Tamari Bakić, našoj najboljoj manekenki u istoriji Yu mode i upitao ih, nakom čestitki koje je primio „Sve mi je jasno, ali otkud vi ovdje sa Pegom, mojim pjevačkim idolom, čovjekom koji me je učio da pjevam na igrankama sezdesetih u Gradcu na moru”.?rece jedan od tada najpopularnijih jugoslovenskih pjevaca, a ostali se samo pogledase u cudu… O.k. bilo pa prošlo, sad se samo spominje i javlja u mom sjećanju.
Bermudski trougao koji smo savlađivali našim otrovno žutim „Renolinom” je bio pun mirišljavih raznobojnih uspomena izmedju Beograda, Zagreba, Splita, Hvara i Sarajeva, a ostalo smo savlađivali avionom, rasipnički gomilajući uspomene, cesto i muzicke, koje sada po koji put potpalimo u kaminu svog sjećanja. Sve dok nismo ušli u ozbiljnu struju života koja nas je provozala po virovima i hridinama koje su se ispriječile na rijeci naših lutanja. Ali muzika je uvjek ostala dio price naseg zivota i takva ostaje i traje i danas.

Nastavlja se

Veliki prasak i eho u dalekoj buducnosti

Eho u dalekoj buducnosti.

Nisu samo muzicka sjecanja vezana za prve pocetke sezdesetih i sedamdesetih godina, nego su tragovi ostali i u kasnijim vremenima ,kad sam krenuo nekim svojim potpuno drugim zivotnim putem i odmakao se od svoje marindvorske raje, raje iz Radiceve, svoje sportske raje oko Fisa i svoje bascarsiske raje, i od sve ostale raje..i od mog nezaboravnog, jedinog grada Sarajeva. A kada vam se to desi kao meni u najranijoj mladosti, tada vam Sarajevo za cijeli zivot ostaje u dusi i sa vama, gdje god da krenete i gdje god da se nadjete.
Tada su me i ti moji pjevacki nagoni pratili i javljali se kao neke moje muzicke ponornice koje su cak nakon dugo vremena kasnije, neocekivano izbijale na povrsinu kao topli gejziri u raznim prilikama i u raznim djelovima svijeta kuda su me moji putevi nosili, zajedno sa tom muzikom koja je, duboko zakopana, ostala u meni,…. dugo nakon Velikog praska.
Neke su me nepredvidjene i cudne okolnosti ipak dovodile pred publiku, gdje sam uvijek osjecao onu prvu i nezaboravnu strast i ljubav prema estradi.

Bejrut sedamdesetih

Mirjana me cesto potsjeti na nase svadbeno putovanje sedamdesetih, u carobni svijet Midle East-a, u Bjrut, kada smo mladi i veseli kupovali na suku.Tada sam u izlogu ekskluzivne radnje primjetio jedan prelijepi, ali skupi, ukrasni kais koji sam htio da pokonim Mirjani. Usao u radnju i u opasno poceo da se cijenkanje sa arapskim trgovcem, neuhvatljivim profesionalcem, koji se tesko dao nadmudriti .Pokusao sam da smanjim cijenu, a na kraju smo dosli u pat poziciju. Ni tamo ni vamo. Rekao sam da vise nemam para, ali da cu mu nesto otpjevati pa ako mu se svidi, neka sam odluci da li ce mi za to jos malo spustiti cijenu ili ne. Trgovac je slegao ramenima i po malo nezainteresovano rekao „Bujrum…“
Dohvatio sam gitaru sa njegove tezge i poceo svoj standardni repertoar ,a malo kasnije kad sam podigao glavu ulica je bila zakrcena od radoznalog svjeta koji je ispred radnje slusao ovaj „mini koncert“.
Trgovac je bio odusevljen, i …necete vjerovati ,…. smijuci se i aplaudirajuci kao i svi ostali… na kraju nam je poklonio pojas …Stalno me je tapsao po ramenu i ponavljao „Kvais, kvais ketir.., mashala …Shukran…”
Pred radnjom se za cas naslo domacih a i stranih kupaca vise nego ikada ranije, pa kad smo se na rastanku rukovali primjetio sam bar desetak kupaca koji su trazili ovakav isti kais koji mi je on vec poklonio. Bio je to simpatican covjek i dobar trgovac koji je volio dobru muziku.
A da je bilo slabo, mogo mi je reci :”A sada cu i ja tebi nesto otpjevati iż mogą repertoara, pa smo onda kvit…”

„Zivjeti u Moskvi“, rane sedamdesete

Slicno mi se dogodilo i u Moskvi sto sam opisao u jednoj od prica , zbirke u knjizi pod zajednickim naslovom „Miris tornada” koju ovde u kratkom fragmentu prenosim:

Samo sto sam krocio nekoliko koraka po Crvenom trgu, odusevljeno i ushiceno posmatrajuci ovu nezaboravnu siroku panoramu, osjetio sam, da sam svojm izgledom stranca, privuko paznju mnogobrojnih ljudi koji su me sa neskrivenom radoznaloscu posmatrali dok sam prelazio kratko rastojanje do Lobnog mjesta, na kome sam vidio grupu mladog svijeta sa gitarom. Stao sam pored njih a mój pogled prema gitari ucinio im se dovoljan pa mi je odmah ponudise da nesto i ja odsviram.
Sva ta neobicna atmosfera je vrlo pozitivno i stimulativno djelovala na mene, tako da uzeh gitaru i umjseto pozdrava ljudima oko mene otpjevah, prateci se na gitari Blue suede shoes , jedan od tadasnjih Elvisovih hitova s kojima je zaludivao cijeli svijet.
Oborio sam pogled na akorde koje sam pazljivo svirao ,tako da nisam primjetio nikakve promjene koje su se dogdjale oko mene, a kad sam zavrsio i podigao glavu, oko mene na dvadesetak metara nije bilo ni jedne osobe nego samo par uniformisanih pandura koji su nijemo stajali u krugu i zauzeli odbrambene pozicije.
Samo se iż daljine zacuo prkosni i snazni aplauz mladih ljudi, cija je bila gitara i ostalih koji su im se pridruzili sa paznjom slusali za njih potpuno novu muziku.
Brzo sam se povukao i napustio Lobno mjesto i stao pored zida ispred mog hotela koji je gledao na trg ,gdje su mi se odmah pridruzili moji rastjerani mladi slusaoci kojima sam vratio gitaru. Pretstavio sam se, rekao svoje ime i rukovao se sa svakim posebno. Pokusavali smo da se sporazujemo ,sto nam je bez problema polazilo za rukom, jer su nam jezici bili srodni i jer je Elvis, mada slabo poznat ovoj siroj publici, ipak prokrcio svoj put slave i do ovog mjesta. Mladici su bili drcni ,slabo obuceni ali vrlo ponosni. A njihov vodjia koji je vodio glavnu rijec je nesporno vladao ovim drustvom. Djevojke su, sve redom , bile toliko lijepe da se njihova oskudna garderoba nije ni primjecivala. Svaka je mogla da bude na naslovnoj strani nekog casopisa za mlade. Bio sam zaprepasten kad mi je poglavica hladno dao do znanja da j odlucio da Raja, jedna od najljepsih djevojaka iż tog drustva, bude mój vodic u Moskvi za vrijeme mog boravka.To je ujedno znacilo i kraj naseg susreta na trgu pa smo se rastali a prelijepa Raja je ponizno krenula samnom u hotel, kao da joj je sama sudbina to odredila.
Pogledao sam na sat . Bilo je tacno 3 sata i 40 minuta popodne,… .tek nekoliko sati od kako sam stigao u Moskvu i stupio na tlo ove cudne i zagonetne zemlje.

Budimpesta sredinom sedamdesetih

„Sport hotel”,svecana vecera za goste Hoganasa

Kad se covjek najmanje nada nesto ga izvuce iż njegove ljusture i izlozi neobuzdanom uzitku i radosti.
Tako je bilo i tada kada smo svecanu veceru , za nase poslovne prijatelje Madjare a i goste iż Yuge, pripremili u ovom sarmantnom hotelu u Budimpesti sa druge strane Dunava.
Sve je teklo lijepo i prijatno uz zvuke cimbala i madjarske „hop hop pirosh cizma“ muzike i poskocica, uz mnogo ribe ,palinke, tokaja i ne znam cega jos, a onda se orkestar uozbiljio i neocekivano dobro zasvirao : „You are allways on my mind” i ja sam omadjijan sa malo vecim brojem maligana u sebi krenuo kao mjesecar i izasao na pozornicu, uzeo mikrofon i na opste zaprepastenje prisutnih gostiju a i domacih, transponovao sam se u Elvisa, prisjetio se njegovog nezaboravniog koncert na Havajima … i cuo …sebe kako to dobro pjevam. To je ono kada vam sve polazi za rukom pa skoro i ne vjerujete da se to vama dogadja i stalno mislite da ste u nekom lijepom snu.
A na kraju kada je nastala frka kao na onoj audiciji na Radijo Sarajevu, sa aplauzom i glasnim povicima …Sing sing…more more, shvatio sam da sam to stvarno bio ja i da se to meni dogadja i onda je krenulo kao da smo se i ja i orkestar spremali bas za ovaj nastup …sa … My way…. Svi su bili veseli i opusteni i svi smo se sjajno zabavljali. Bila je to noc uspomena na Veliki prasak i puna lijepih madjarskih vila i vjestica koje su mi se cak poslije pricinjavalje i u hotelskoj sobi kao u nekom cudnom snu. A ja zapravo nikad i nisam doznao da li je to bila stvarnost ili samo neki san. Pa neka to sada tako i ostane…
Bio je to jedan od mojih najboljih improviziranih muzickih nastupa u zivotu.

Nastavice se

Flamenko na – 23 stepena

Jedna je stvar doziviti flamenko i slusati orginalnu, Spansku muziku u ambijentu Andaluzije ,ili bilo gdje ljeti, ispod zvjezdanog neba i gdje je toplo, a drugo je to isto doziviti na minus dvadeset tri stepena ispod nule.

K’o nekad u osam i sad prodjem ulicom Novogrodskom,…. ali mi sada zubi cvokocu kao kastanjete na minus 22,dok ulazim u Spanski kulturni centar gdje je Vece flamenka ,u raskosnom velikom prostoru i pred odusevljenim auditorijumom, koji svaku tacku ispraca freneticnim aplauzom; igraju oznojeni tamnoputi igraci i igracice vrelog andaluziskog podneblja, strasno zategnuta tijela, brzih pokreta, noseni ritmom udaraljki ,kastanjeta i potpetica, a sa melodijom punom jecaja i uzdaha uz gitaru , sve zaustavljeno u prohujalom vremenu.

Neobična španska igra, flamenko, karakteristična je po oštrim ritmovima i povišenim emocijama, koje joj daju naročitu privlačnost. Međutim, za razliku od drugih popularnih plesova, u Varsavi postoji tek nekoliko flamenko grupa. U flamenku je najvažnija emocija, odnosno, duh, moć da ono što jesi i kako se osećaš, iskažeš svojim tijelom na sceni. To je ono što španski Cigani zovu “duende”. Inace vokalna interpetacija mladog spanskog umjetnika je bila veoma zanimljiva i vrlo tekska: djelovala je u isto vrijeme kao pjesma ,muzika i recital, sa mnogo orijentalne nadgradnje, neobicne arhaicne harmonije i mjesavine mediteranske muzike koja je izvrsila jak uticaj na izvornu spansku, mavrovsku , andaluzisku, srednjevjekovnu muziku iz koje sigurno vuce najace korijene .

Poslije strasnog Flamenka vreo sumadiski caj!!
Ima li bolje kombinacije da se odjednom ugrije i tijelo i dusa na na ovoj sibirskoj hladnoci koja rastjeruje ljude sa Varsavskih ulica?

Poslije uspjelog i zanimljivog koncerta i obilaska izlozbe 1O+ mladih umjetnika u Galeriji spanskog centra ,napravili smo „time out“ zajedno sa Evom i Kadzikom Stepan u „Green caffe-u“, u centru Varsave, koji je jedan od sedam postojecih elitnih kafea, naseg zajednickog prijatelja Adama Ringera.

Sve moje drage sluzavke 2

.
Trazili ste evo vam!!!
Nastavljamo sa pricom o kucnim pomocnicama koje su sastavni dio porodice i sa kojim cesto podjelimo i najintimniji dio svoga zivota … i svoje najskrivenije emocije.

Halina

Prilikom useljenja u prvi stan u Poljskoj, kako to vec biva , sa stanom je dosla i kucna pomocnica, jer je kolonija bila dobro povezana i sve sto se dogadjalo bilo je osmisljeno i islo u krugu od ruke do ruke. Zato je i Halina isla od ruke do ruke, jer je vec radila kod nekih Jugoslavena koji su ovde dosli dosli prije nas, pa smo je mi jednostavno naslijedili.
Halina je znala sve drustvene ige i traceve koji su tada bili vazni u koloniji. Bila je diskretna i radila je svoj posao bez veceg napora jer je bila za ono vrijeme vrlo dobro placena a uvijek je nesto dobijala na poklon i nije se zato nikad bunila ni trazila povisicu.
.Kad je kod nas izbio rat, a ja iż ocaja poceo da slikam, sto je svima kao i njoj bilo neobicno uz mnoge druge stvari koje su se promijenile, ona je zato nastojala da nam se malo vise priblizi, jer je osjetila da se i ovde u okviru naseg naroda dogadjaju lomovi i velike promjene .
Zato se nisam mnogo iznenadio kad bi Halina cutke stala iza mene i sa paznjom posmatrala kako slikam, jer sam mislio da ona to radi iż puke radoznalosti ili da bi mi pokazala da je i njoj krivo za sve to sto se dodadja kod nas.
Od momenta kad sam poceo da slikam, da bih se spasio od napetosti i ocaja koji me umarao i dovodio u stanje krajnje razdrazlivosti , sve vise sam primjecivao da se ona sve vise zadrzava iza mene i pokusava da mi nesto kaze .A onad je kad sam se najmanje nadao to kao lavina krenulo iż nje. Ne ono sto sam mislio da ce poceti i sto sam iskreno ocekivao od jedne priproste neuke zene koja sprema po tudjim kucama.Vise sam ocekivao neko saucesce u pogledu nase tragedije i rata koji se ovde odvijao u svim medijima.I zato me je posebno iznenadio kad sam poslije njenog visednevnog cutanja cuo kako tiho sapatom govori iza mene :
„A zasto malo vise ne istaknete ove kuce u prvom planu, dobicete mnogo vecu dubinu slike?.”
Prvo sam pomislio da je neko drugi iza mene, a onda da su televizor ili radio ukljuceni,pa da iz njih dopire taj glas, pa sam se tek nakon kratke pauze okrenuo.
I naravno iza mene je stajala Halina . Bila je doduse iznenadjena moji malo zaprepastenim izrazom lica ali je ipak mirno posmatrala moju sliku.
I tako je to pocelo Halina mi je izrecitovala sve sto misli o toj i svakoj mojoj narednoj slici koju sam tada naslikao, sa takvom preciznoscu i sklopom misli koje su me u pocetku veoma iznenadivale, ali na kraju sam se na sve to navikao, pa sam cak citao njene poruke koje mi je ostavljala na stafelaju kad me ne bi bilo i kada sam bas tog dana bio ili na putu ili u kancelariji .
Znala je da napise onim svojim nevjestim rukopisom:
„Ovaj sfumato mi se veoma svidja ;upravo tako izgleda jesenje jutro u nasem gradu. Bas ste ga dobro pogodili, a ova boja neba i krovovi su u sjajnom balansu komplementarnih boja.”
Da, Halina je bila kucna pomocnica ali i umjetnik u dusi koji je znao i osjecao svaku stvar koja je bila od vaznosti za sliku i ja sam njene primjedbe sa zadovoljstvo prihvatao.Bila je moj odani fan i vrlo precizan i strog kriticar, koji me je mnogo cemu naucio.

Helenka

Vec kada sam poslije nekog vremena provedenog bez kucnih pomocnica, mislio da je Halina bila jedina osoba koja je imala nekog smisla za slikarstvo ,sto sam ja u sebi uzdigao do zvijezda , pojavila se i druga osoba kojia joj je taj primat na neki nacin skoro preuzela.
Sve se ogodilo nekako cudno i iznenada.
Bas kada smo zavrsili nas Wilanowski penthouse, i poceli normalno da zivimo u svom udobnom stanu i tada bezuspjesno pokusavali da ponovo nadjemo neku adekvatnu pomoc u kuci, naletimo slucajno na osobu koja sama stoji na nasoj autobuskoj stanici, ceka autobus i drzi ispod ruke ovlas uvijenu i slabo zapakovanu uljanu sliku. Iz puke radozmnalosti a i zato sto nikog osim nas nije bilo na stanici, zapocnemo razgovor sa urednom, srednjovjecnom, zenom… bas o toj slici koju ona drzi ispod ruke, cekajuci autobus.
Da,.. kaze nam ona … to je bila slika njenog supruga ,koji inace radi u Teatru Velikom, na izradi i oslikavanju scenografija, a po malo i slika, te ona nosi sada sliku do galerije koja inace kupuje njegove slike, koje ona povremeno nosi na prodaju.
Bas interesantno, pomislismo i Mirjana i ja u isto vrijeme,… jer zena je zivila i u nasem najblizem komsiluku, pa iskoristismo priliku i da je upitamo da li zna nekog ko bi nam pomagao u kucnim poslovima ;kuhanju i slicno ,misleci da bi to mozda ona mogla da zna.
Zena nas pogleda bas kao da je dugo cekala takvo pitanje pa rece:
”Da znam bas jednu takvu kakvu trazite ”
Mirjana i ja se pogledasmo u cudu i krajnje egzaltirani od iznenadne srece, koja nas je snasla, pa je ponovo upitasmo, a ko je ta osoba i kako mozemo da dodjemo do nje.
„Pa upravo ona stoji pred vama” rece ona opusteno. Pa kad ostadosmo bez rijeci , ta zena ugodne spoljasnjosti nastavi, pruzajuci nam slobodnu ruku :„Ja se zovem Helena i mozemo poceti od sutra, ako to zelite i ako se slazete”
Da ne pricam dalje o nasim dilemama; da li cemo moci da je platimo i da li se ona tada samo salila ili ne??!!. Helenka je slijedeceg dana pocela da radi kod nas i ostala par godina sve dok joj se sin nije ozenio u Londonu i kada mu je zatrebala majka jer je mlada uskoro ostala u drugom stanju i bila im je nephodna pomoc u kuci a i oko djeteta.
Do tada smo se sjajno slagali sa nasom Helenkom koja je vise bila kao nas rod ,kao nasa tetka iż Amerike ,koja nam je dosla u goste.
Obavljala je sve poslove dobro a bila je sjajana kuharica cije specijalitete ni danas nismo zaboravili.Supu… ogurkowu /od krastavaca/,borsch/od cvekle/,ribu po grecku,/brodetto/ kao se to „naski“ kaze… i sve one tajne dobre poljske kuhinje imala je Helenka u „malom prstu“.
Ali ono najvaznije Helenka mi je bila profesor za pripremu i grundiranje mojih platana, koje sam od njenog muza preko nje dobio besplatno u najsirem smislu te rijeci: profesionalno i sa svim tajnama velikih majstora, koje je sada njen muz imao u „malom prstu“.Takodje mi je otkrila sve tehnicke trikove u pogledu boja, platna, cetkica… i jednom rijecju sve ono sto nisam znao a nije imao ko da me nauci pa me je zato Helenka sve to lijepo naucila.

Zosia i Waldemar

Panji Sofija ili Zosha, kao smo je zvali, je bila dugogodisnja sekretarica u srednjoj skoli u Varsavi a njena penzija i penzija njnog muza je bila mala.
Zato je panji Zosha , obje rucke, prihvatila posao u nasoj kuci ali pod uslovom da za te pare koje ona dobija może da radi i njen nesto stariji ali vrlo vitalni muz, samo da bi bili zajedno i da on nebi ostajao sam i gluvario kod kuce. Receno i dogovoreno ;pa su oboje radili ,tri puta nedeljno kod nas .
Zosa je spremala izvrsne ruckove i pomagala muzu, koji je uglavnom sam spremao i cistio stan. Zivili smo kao jedana porodica .Oni u svom stanu koji je bio odmah iza ugla ,cist i uredan kao kutijica, a cesto su bili kod nas kad su radili i kad nisu radili pa su samo dolazili da nas obidju i da nam donesu sa svoje „dzalke” ;rano povrce, jagode ,pa cak i puzeve kojih je bilo u izobilju.Oboje su iako sedamdeseogodisnjaci, ali vitalni ,vozili bicikle i volili da pricaju sa nama o svemu i svacemu. Muz je uglavnom bio ziva enciklopedija ratnih i predratnih dogadjaja u Varsavi a posebno u Wilanowu , gdje je kao mlad zivioi sve dobro upamtio.
Zosa je pricala o porodici a njen unuk je u tim pricama rastao zajedno sa nama. U tim pricama rastao je je od malog djeteta do baletana gdje je plesao nakon zavrsene baletske skole,u Varsavskom balete, pa cak i kasnije kad su prestali kod nas da rade Zosa nas je obavjestavala o njegovim nastupima u Madridu gdje je ostao i ozenio se sa Spanjolkom koja je takodjer igrala u Nacionalnom spanskom baletu, pa su karijere nastavili kao samostalni umjetnici boraveci i plesuci jedno izvjesno vrijeme po velikim svjetskim metropolama.
Kuca je uvjek blistala a kuhinja je cvjetala kad su oni Zosija i Waldemar besprekorno obavljali svoj posao.Zato su i dobili jednu moju sliku rascvjetanog poljskog cvijeca koju su donijeli sa svoje „dzalke” a ja je naslikao u ulju i poklonio im za Bozicne praznike.Tad su i oni donosili svoje poklone i to svima. Nama i djeci. Uvjek je Zosa znala da napravi ikebanu od tih poklona i da ih lijepo i ukusno zavije u zlatne papire i da nam ih preda na Virgiliju.
Za njima je ostalo jedno divno sjecanje na svakodnevan zivot,a posebno za praznike i toplinu koja se zajedno s njima tada uvlacila i dugo nakon toga osjecala u nasem domu. A o raznim ukusima tradicionalne poljske kuhinje, koja nas i danas prati bilo kuda po svjetu kada krenemo, ne treba ni da ne govorimo. Postali smo dio neraskidive porodice. Oni su nam uspjesno zamjenili roditelje i svojim prisustvom nama i nasoj djeci su nadoknadili inace, taj tesko nadoknadljivi gubitak.
Cak i sada ih povremeno vidjamo, pogotovo njega, koji se jos vitalan, dobro drzeci u svojim osamdesetim godinama, a koji put i nju koja je znatno okopnila i zato je istina vidjamo vrlo rijetko. Ali iluziju toplog doma i prisutne velike porodice koju jos uvjek osjecamo, nam pricinjavaju nasi cesti telefonski razgovori kojima oni su zamjenili svoje dolaske, jer je izgleda vrijeme pocelo da uzima svoj neumitni danak.
Kako su i djeca otisla i napustila nase porodicno gnijezdo, pa dolaze samo praznicima i rijetko, tako nemamo potrebe da uzimamo stalnu kucnu pomocnicu, jer takvih ustvari vise i nema ,takvih sjajnih i tako zanimljivih osoba, kao sto su bile ove, koje su prodefilovale u ovim pricama kao i u stvarnosti kroz nas dom.
Polako se u njega uvlaci jesen zivota sa bolnim sidromom napustenog gnijezda.

I tako ja brzo protrcah kroz zapis o svojim „sluzavkama“ i sa svakom poplesah po jedan kadril, tek toliko da vas ne gnjavim ni pricom a ni detaljima . Ali vjerujte da svaka osoba u sebi nosi po jedan roman. I ma koliko da on na prvi pogled izgledao obican i malo zanimljiv, ipak je pun drame i humora. Samo treba nauciti kako ga napisati, …a treba ga znati i procitati.