Irska najzelenije ostrvo epilog

.

Međutim, s Irskom se nikad ne zna. Samo jedan lep, sunčan dan je dovoljan da je ponovo zavolite. Jer, zaista, nigde nije slika tako lepa kao u Irskoj kad je sunčan dan. Nigde takvu zelenu boju nećete videti. Takva boja koja vas omamljuje, cveće koje u proleće cveta u najrazličitijim nijansama i morsko plavetnilo koje vas oslepljuje dok se vozite seoskim drumovima južne Irske, nešto je najlepše što se dešava u čoveku. Toj slici dodajte nepregledne pašnjake po kojima krave i ovce pasu, konje koji trče livadama i imaćete jasnu sliku današnje Irske, po sunčanom danu, doduše.

Ali, vetar je konstanta na koju se mora računati. Na vetar se treba navići. Treba ići na vetar, napadati ga, jer se samo tako može pobediti. Vetra ima uvek, i po kiši, i po sunčanom danu, i kad je samo oblačno i suvo. Uvek! Nekad je, doduše, blag, nekad je jak, nekad baš duva tako da pomislite da će da vas raznese.

Od vetra se najbolje čovek sakrije u pabu. To su mitska mesta. Najlepše pesme napisane su u pabovima, najlepša druženja su tu nastala. Pab je za Irce mesto možda važnije i od doma, a pinta piva važnija od hleba. Tu dolaze i žene i muškarci, tu se igra pikado, slušaju se žive svirke ili se prosto sedi za šankom ili stolom i razgovara. Vole Irci da pričaju, ali ipak nisu previše skloni prijateljstvu i druženju s nepoznatima. Barem ovi naši, tremorski Irci. Kurtoazni razgovor se podrazumeva, ali dalje od toga se ne ide.

Tako je u pabu, tako je s komšijama, tako je s kolegama na poslu. I možda je to ono što najviše nedostaje klasičnom primerku čoveka iz Srbije – lako upoznavanje i prijateljstvo. Nedostaje ono prostodušno, “komšija, ajde na kafu”, razgovor ispred prodavnice, na ogradi koja deli dva domaćinstva i slično. Ali, zar posle odlaska u tuđinu može i da se očekuje nešto tako. I konačno, zar nismo i žena i ja maštali o životu na moru. A ne kaže se zabadava, pazi šta želiš, možda ti se želja i ostvari.

Naravno da Irsko more nije Mediteran i da Tremor nije kao neki dalmatinski gradić, ali sve ima svoju vrednost i svoju cenu. Došli smo u zemlju koja je u zanosu. Zemlju koja je u jednoj anketi izabrana za najprijateljskiju zemlju na svetu u okviru turističkih destinacija. Zemlju s puno humora, uglavnom crnog, s ljudima koji žele dobrodošlicu svakom putniku.

Aleksandar Stosic, Tremore, Irska

Autor:Aleksandar Stosic,
Novinar: Danas, 24sata, Status, Reporter, E-magazin, Cord diplomatique, E-novine. Trenutno kao „free lancer“ pisem za magazin Status i E-Novine.
Kao novinar radio sam u razlicitim redakcijama: sportskoj, spoljnopolitickoj, unutrasnjo politickoj, sef deska i nocni urednik. Takodje bio sam urednik spoljnopoliticke redakcije „Evropa“ u listu Danas i zamenik glavnog i odgovornog uredika u prvoj besplatnoj srpskoj novini „24 sata“.
Radio sam i kao Press officer ambasade Izraela u Srbiji u periodu 2007-2008.
Blog na http://blog.b92.net/user/2372/Aleksandar%20Stosic/ pisem od avgusta 2006.