Zabranjeni gradovi-Momo Kapor

Vojkanov izbor:Zabranjeni gradovi,

Arhitekta Vojkan Ristic, moj vrli prijatelj iz Kanade,koga pokusavam kao dobrog pisca da ubacim u ovaj blog, mi je umjesto svoje, poslao ovu Mominu pricu, sa napomenom; „da se ne zaboravi“….
Ne znam na sta je tacno mislio ,ali sam siguran da ce se sve pamtiti sto se Mome tice. Bar ga ja dobro pamtim jer sam ga poznavao jos iz Sarajeva, kada smo nekad davno lutali Bascarsiom i sanjali iste snove. To se nastavilo i u Beogradu gdje smo se vidjali i prije i poslije podne. Prije podne u Knez Mihajlovoj 10, gdje sam u Jugoslavijapublic dolazio kao mladi arhitekta , saradnik iz BiH, iz koje su istim povodom bili pocstvovani samo jos poznati i uvazeni arhitekti Ante Dzeba i Zlatko Ugljen, sto mi je bila velika cast da sam bio u tako visokom drustvu. U rijetkim prilikama je ta cast pripala i mojim dragim, tada mladim kolegam arhitektima iz Sarajeva: Slobodanu Vasiljevicu, poznatijem kao Vaso Obrva, i Josipu Figuricu Figurrrri, kojih vec odavno nema a ciji su sarm i dobrota, ostavili duboke oziljake u mom sjecanju.
Dolazio sam u taj dio Privredne komore da pretstavim svoje projekte jugoslavenskih paviljona i izlozbi, forumu koji ih je odobravao za pripremu u svojim pogonima u Krnjaci i izradu u mnogim metropolama svijeta, gdje sam kasnije odlazio sa delegatima i ekipama i na realizaciju. Nije bilo dana kada sam dolazio u ovu zgradu, a da nisam svratio na cetvrti sprat gdje je u skromnoj kancelariji radio Moma u dijelu za propagandu i tekstove koji su pratili ove znacajne dogadjaje na medjunarodnim manifestacijama i sajmovima. Moma je bio kao lancem vezan i sa metalnom kuglom pricvrscen za svoju nogu i nogu od stola i radio je svoj kancelariski posao od 7 ujutru do 3 popodne, tako da mu je svaki moj dolazak bio drag i potreban da malo predahne od glupog rada i permanentne dosade. Nije krio svoju djeciju radoznalost za sve sto se dogadjalo u Sarajevu, jer ga je jos uvjek privlacilo sve ono sto nije znao, a sto sam mu ja redovno donosio kao novosti iz naseg zajednickog grada.Tada je pored svakodnevnog prozaicnog kancelariskog posla , koji je lako i bez napora odradjivao lijevom rukom ,bjezao u svoju bezgranicnu mastu i sa velikim entuzijazmom pisao „Dnevnik jedne Ane“ za Bazar, novine koje su se sa nestrpljenjem nekad i u u redovima cekale pred kioscima svakog cetvrtka i koje su mladici i djevojke diljem nase lijepe zemlje strasno citali, upravo zbog nadahnutog i sarmantnog, autora, tog dnevnika.
Poslije podne bi se nalazili na Adi, gdje je sitni, mali , kafkijanski pisar, skidao svoju masku i postajao naociti i lijepi „Mali princ“ koji je krstario svojim prekrasnim brodom „Vampir“ Dunavom i Savom zavlaceci se u tihe, mirne, osuncane, uvale, tada divlje i puste Ade. Tada smo na palubi broda zajedno sa Mirjanom raspredali sta se kome dogodilo od vremena kad je on napustio Sarajevo i otisnuo se u ovaj „svijet“. Cesto se desavalo da se mnogi pasusi naseg razgovora nadju i ogledaju u njegovim nadahnutim pricama onako, kao sto su se vrbaci i zelenilo Ade ogledavali tada u vodi oko nas, dok smo plovili i dok se suton polako spustao na rijeku.Ostajala je pred nama jos citava noc koja je ispredala svoje nevjerovatne mreze i dogadjaje uz rijeku i saputala mladelacke skrivene ,tajne, u tom lijepom gradu.A jutro ce,… kako pjeva Pimpek, promijeniti sve;I tako je Mali princ ponovo postajao tuzni, suzanj ,zatvoren u svom kafkijanskom, kancelariskom, poslu. Sve dok ga jednog dana nije oslobodio hrabri i mocni vitez,…. taj njegov veliki umjetnicki talenat koji se krio duboko u njemu pa je odjednom kao vulkan izbio na povrsinu i podigao ga u neslucene visine.
De mortibus nihil nisi bene…. Necu govoriti sta se sve kasnije dogadjalo, jer to svi dobro znamao, ali vrijeme ce ipak uciniti svoje…. Dovoljno je da se ipak i napokon….toliko godina poslije rata na sajmu knjiga pojavio slogan : „Pamet u glavu“…mozda malo kasno za one kojih vise nema, ali ipak na vrijeme za one koji ostaju i koji se polako, penju,… istim tim putem.


Zapisi jednog šetača –
Zabranjeni gradovi

Negde 1991. iz svih hrvatskih knjižnica i knjižara izbačena su dela Ive Andrića, Miloša Crnjanskog, Dobrice Ćosića, Meše Selimovića, a takođe i moje uz ove velikane,

Trebalo bi možda napisati putopis po zabranjenim gradovima (niko to do sada nije, onih iz kojih smo izgnani zauvek.
Ponekad, u blagim sumracima, ili u bledoj izmaglici jutra posle duge nesanice, oni iskrsavaju u svojoj čudnoj lepoti iz koje smo izgnani. Hodam po njihovim ulicama vukući se uza zidove, sklanjajući se od tuđih pogleda, pun straha da me ne prepoznaju. Pijem vodu sa velike Onofrijeve fontane u Dubrovniku, pljuskam lice mlazom iz šedrvana u sarajevskoj Begovoj džamiji, ispijam reski gemišt pred zagrebačkom Gradskom kavanom i budim se oznojen od straha što sam se usudio da zakoračim u jedan od, za mene, zabranjenih gradova. Uvlačim se poput uhode u tamne hodnike nekada poznatih kuća, vidim svoje ugrebano ime u oljuštenom malteru pokraj zjapeće rupe iščupanog prekidača za svetlo; čujem odjeke dalekih koraka po spratovima, osećam u nozdrvama davno iščezle mirise ohlađenog pepela iz kanti za đubre i vlažnog zimskog kaputa devojke sa kojom sam se tu ljubio. Razmišljam o tome kod koga bih prespavao, na čija bih vrata zakucao da me slučajno zatekne noć u nekom od tih zabranjenih gradova. Da prespavam u hotelu, sigurno ne bih živ dočekao jutro. Mnogi moji prijatelji su mrtvi i iza njihovih vrata stanuju neke druge porodice, a mnoge koji su me voleli, ubila je mržnja. Knjige, koje sam im posvećivao, gurnute su u bibliotekama u drugi red, da se ne vide, a preko potpisa na mojim slikama, zalepljeni su flasteri. Mogao bih da zalupim zvekirom na vratima neke od preostalih crkava, ali ona su uvek zabravljena, a paroh i crkvenjak stanuju ko zna gde.

Zbog čega mi je zabranjen ulazak u te gradove? Deset godina nakon završetka ratova, koji su protutnjali kroz moj život, mržnja je i dalje ostala življa nego ikad. Zemlja se raspada po šavovima na mnoštvo malih država čije su granice napravljene od stare netrpeljivosti. Nisam prvi izgnanik na svetu; stotine hiljada ljudi izbačeno je iz svojih domova za koje su mislili da su više nego trajni. Izgnanstvo je toliko često da ga gotovo ne vredi ni pominjati. Najčešće je među piscima i umetnicima, kao što je Pikaso, na primer, koji je obećao sebi i drugima da će se vratiti u Španiju tek pošto umre diktator Franko, koji ga je, uzgred, nadživeo, tako da nikada više nije video rodnu Malagu. Džejms Džojs u dobrovoljnom izgnanstvu iz Dablina i Tomas Man, proteran iz Nemačke, Bunjin u Francuskoj, Solženjicin i Škvorecki u Kanadi, Kundera i Kortasar u Parizu… Koliko izgnanstava i gradova u kojima im je bio zabranjen ulazak?

Ali za svakoga od njih to je bio ipak samo jedan grad i samo jedna zemlja, a to je malo prema onome što mi je Gospod dodelio; da ne mogu da uđem u nekoliko zemalja i u mnoštvo gradova u kojima nisam dobro došao. Sudbina mi, dakle, nije dodelila nikakvu izuzetnu ulogu, sem ove da prvi napišem jednu novu vrstu putopisa – putopis po zabranjenim gradovima. Oni su svakoga dana i svakoga časa sa nama; od njih smo napravljeni iznutra, njihove magle boje naša raspoloženja melanholijom, a kiše spiraju tugu koja se nataložila. U svakom pupoljku vidim žbunove, koji samo što ne procvetaju, u gradovima u kojima nam je zabranjen ulaz. Dubrovnik – to kameno čembalo zaboravljeno na ivici mora ispred Lokruma – nasukanog kita; sarajevska zelena kotlina nalik na ušuškanu kolevku iz koje se vide brda na kojima se uveče „ne zna gde se završavaju mahale, a gde počinju zvezde“ (zabranjeni pesnik). Zagrebačke magle na Mirogoju, gde se strasno volimo između grobova značajnih istorijskih ličnosti na travi mekoj poput zelene postelje…
Nastavice se

Trebalo bi, možda, pisati o napuštenim kućama po Primorju, o perajama i maskama za podvodni ribolov, nagorelim rešetkama za gradele, ručnicima koji blede prebačeni preko platnenih pocepanih ležaljki u konobi; o „požutelim novinama s nekim datumima jula“, što leže na stolu, ako sto zajedno sa svim tim stvarima nije opljačkan. Tu su i izduvani gumeni leptirići za dečije ruke (deca su već velike devojke), priručne letnje biblioteke, naše fotografije kada smo bili lepi i mladi – sve to ne postoji više, sem u ovom putopisu o zabranjenim gradovima.

Odnesena je i biblioteka istorijskih knjiga mog pokojnog oca iz Dubrovnika, zajedno sa mojim ranim, početničkim uljima; a više nikada neću biti mlad da ponovim te iste, tako dirljive greške – odnela ih je nekuda neka uspaljena pripadnica HDZ-a, ko zna gde? Ako ovo slučajno pročita, neka mi vrati drage stare slike, a kuću neka zadrži – alal joj.
Dobronamerni čitalac sigurno će se pitati kako je ovo sve počelo. Nisam tip koji se bavi velikim istorijskim kretanjima, prilikama koje su dovele do toga, dugo zatomnjenom željom da se ima svoja država i ostalim stvarima primenjenog istorijskog folklora.

Jednostavno, jednog dana su počeli da pale knjige, a paljenje ljudi uvek prethodi paljenju knjiga. Negde 1991. iz svih hrvatskih knjižnica i knjižara izbačena su dela Ive Andrića, Miloša Crnjanskog, Dobrice Ćosića, Meše Selimovića, a takođe i moje uz ove velikane, što mi je, i pored sve nesreće, činilo veliku čast. Bila je to izuzetna privilegija goreti zajedno sa njima. „Gori, gori, moja gospođice.“ Mada su štampane latinicom i u zagrebačkoj biblioteci „Hit“, poput ljupkih veštica na inkvizitorskoj lomači, gorele su moje junakinje Ana, Una i Zoe. Najduže je gorela prva rečenica iz romana Una: „Kad sam je video, sat mi je stao“, ali i ona se na kraju pretvorila u pepeo. Na sreću, Miroslav Krleža, koji je svakodnevno, između jedanaest i pola dva, srkutao svoj kapućino u kafe-baru hotela „Esplanada“, u kom je barski pijanista samo za starog majstora na krezuboj klavijaturi „belesendorfera“ kitnjasto razvijao uvodnu temu iz operete Vojnik od čokolade Franca Supea, nije bio živ da vidi kako gori trideset tisuća tomova njegove Jugoslavenske enciklopedije. Gledao sam ga godinama iz prikrajka sa divljenjem, ne smejući da mu priđem. Ćute hrvatski intelektualci pred ovim velikim gutenbergovskim požarom, mnogo većim no što je bio onaj, više simbolički, u Nemačkoj 1935, kada su bila čak i pošteđena neka dela proskribovanih autora. Ćuti i glavni urednik „Hita“ kome sam, zajedno sa Kunderom, Kišonom i Škvoreckim, pomogao da napravi najtiražniju jugoslovensku biblioteku, koja sada cvrči i prašti na sveopštoj lomači knjiga sa inkvizitorskog Indeksa Prohibitorum Librorum – treći put u istoriji čovečanstva.
Budući da ih je sramota od tog gnusnog čina spaljivanja knjiga, njihov unutrašnji bes na same sebe, okomljuje se na mene, proglašavajući me srpskim nacionalistom, zbog toga, verovatno, što nisam u to vreme došao u Zagreb da i sam budem mazohistički spaljen na lomači. Otišao sam u taj rat da sprečim da nijedna knjiga ne bude spaljena.
Rat se lagano zaboravlja, evo, dolaze nam i hrvatski glumci, pevači i pisci, odlazi se na sajmove knjiga, ali na sve to milozvučje kao da neprestano sipi sa neba pepeo izgorelih knjiga, koji se ne može niti pomenuti i baciti na smetlište istorije, niti usisati. Vazduh je pun izgorelih reči i slova koje udišemo. I mi, spaljeni, i oni što su nas spaljivali.

No, i pored svega, trebalo bi napisati putopis po zabranjenim gradovima, sačuvati neku melodiju u prolazu, na primer, onu na citri starog uličnog muzičara Verhovskog, čiji sam portret radio, lepi okrugli stočić u Kazališnoj kavani, koji je uvek bio rezervisan za gospođu Belu Krležu i njenu drugaricu Čuču Smokvinu, za kojim smo sedeli i srećno ogovarali Beograd i Zagreb uz minijaturne bajaderice i kafu sa šlagom. Sumrak u staroj „Palainovki“ u Gornjem gradu i režisera Marija Fanelija, treba se setiti, kad kupuje skuše na „placu“ uzbuđen kao da je na pijaci u rodnom San Benedetu del Trontu kod Peskare, nekih mladih devojaka, potrebno je setiti se njihovog raskošnog smeha pod prvim snegom, njihove kose sa ukrasima od kristalnih pahuljica, antikvarnice na Zrinjevcu gde smo satima prevrtali stare knjige i „Kornata“ sa školjkama iz kojih se cedio ukus mora, tišine u ateljeu Dušana Džamonje, među skulpturama nalik na metalne ježeve… Sve bi to bilo dobro da uđe u ovaj putopis koji bi trebalo da ogreje naše zaleđene duše poput toplog kestenja, tek skinutog sa žara, među dlanovima ispred bifea „Blato“ u kojem je nekad pio crnjak Tin Ujević.

Podižu se virtuelni gradovi u našem sećanju, iskrsavaju srećni fragmenti, časovi dokolice i ljubavi, osenčeni kameni trgovi primorskih gradova, šibenski i trogirski portali katedrala, Gradska kavana u Dubrovniku za čijim stolovima odvojeno sede Peko Dapčević, Koča Popović i Aleksandar Ranković, čitajući novine iz čijih su vesti izbačeni… Na svojim dugim nogama, bronzane kože, u veoma kratkoj haljini od pletenog ružičastog konca (riba uhvaćena u ljupku mrežu), kroz stolove se provlači Tanja M. U zelenim očima kao da trepere odblesci mora sa Lokruma. Zagrlim je i pod dlanovima osetim drhtavu toplotu njene osunčane kože.
Na kraju terase sedi kapetan Nardeli, sed starac sa šapkom i štapom u rukama. Bio je noštromo na Titovom brodu na ostrvu Visu četrdeset treće godine. Prilazi mu starica, luda Kate, nekadašnja prostitutka, kojoj dečaci i dan-danas dovikuju iza katuna: „Kate, Kate, kurbo!“

„Ajme, moj kapetane – žali mu se Kate – što me zovu kurbom, kad se ja tijem zanatom ne bavim godinama?“
„Pa, i ja van, moja Kate, ne navigam već triest i pet godina – odgovara joj Nardeli – pa me još uvijek zovu kapetane!“
U trenutku kad počinjemo da pišemo neki ogled ili neku priču, ona je već prošlost. Za pola veka biće potpuno svejedno mojim budućim čitaocima da li sam pisao putopis po Njujorku iz kog sam se vratio pre dva dana ili uspomene iz Sarajeva, svog rodnog grada, iz koga sam izgnan trinaest godina duže od Odiseja sa Itake. „Ne smem se plašiti prošlosti; ako mi ljudi kažu da je ona neopoziva, neću im verovati – pisao je Oskar Vajld krajem devetnaestog veka iz tamnice u Redingu – prošlost, sadašnjost i budućnost su jedan trenutak u Božjim očima, a u Njegovim očima trebalo bi da se trudimo da živimo.“
Na kraju ovog nesrećnog putopisa o zabranjenim gradovima trebalo bi možda napisati: dolazi starost koja nas zauvek isključuje iz lepote. Ostaje samo čežnja.

Momo Kapor

Advertisements

One response to “Zabranjeni gradovi-Momo Kapor

  1. Treba mi naslov ovog Mominog dela(nacrtana grafika).
    Stao mi je mozak, skroz sam zaboravio, da li možete da mi pomognete?

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s