Bagdad,.. for ever

Autor: Đorđe Miocinovic

Shaheed Martyr’s Monument

Poštovani Gospodine,izvinjavam se ako sam malo preterao sa komentarom.Naime,kada se čovek nađe u prilici da mu prosto pokuljaju emocije,misli, i sećanja ređaju se prilićno brzo.I to se munjevito prenosi na tastaturu,pa se tu nađe i po koja misao bez čega bi se moglo….Naročito,sa stanovišta diplomatije i lažnog bon-tona….Vaš tekst me razgalio,obradovao i sa užitkom sam ga pročitao,molećise da bude što duži.Jer,svi opisi su delovi moga života,kojih se prisećam sa posebnom radošću i prijatnim uzbuđenjem.

….S obzirom da sam u Iraku boravio ukupno 5 godina (u tri etape), obavljao sam posao za veliku građevinsku firmu,koji je posao podrazumevao svakodnavne lične kontakte sa Arapima,svakako će te zaključiti da sam stvorio i više ličnih prijateljstava,ulazio im u kuće,pozivan na svečane ručkove i večere,te mi se stvorila privilegija da običnog Arapina upoznam „iznutra“,tj. zavirim u dušu običnog čoveka.Ne znam koliko ste Vi lično bili zaintrigirani ovim segmentom istraživanja,ali Vam iskreno mogu reći da se radi o izvanrednom,nada sve poštenom narodu,rafinirane i tanane duše,sazdanom od emocija i tolerancije,koje zaprepašćuju i nagone suze na oči.Evo jednog primera….

Leto…Posle podne.Vrućina je još žestoka,ali se lagano smiruje.Oko 17 h.Krećem iz Rašid strita u centru prema parkingu na koji svakodnevno vozač ostavlja automobil kada se nađemo u tom delu grada.Parking je ograđen zidom visine oko 2 metra. Vozač odlazi po automobil,koji je parkiran malo dalje,u unutrašnjosti tog prostora.Ja se šalim sa musavim,ali prijatnim arapinom,koji je uzrasta oko 25-26 godina. Za svako parkiranje plaća se četvrt dinara,ili,ako se sećate „ruba“.Tako su Arapi u žargonu zvali taj metalni novčić.Bilo kada da si postavio auto i bilo koliko da stoji,plaćala se „ruba“.Do tada,do ovog inkriminisanog dana,nikada ništa na automobilu nije falilo,a parking je prilično velik i uvek pun,zauzet od,pretežno,poslovnih ljudi.Kako je meni bilo prilično neukusno da čuvanje automobila ceo dan u centru Bagdada platim samo „rubu“,taj jedan bezvredni novčić,ja sam simpatičnom mladom čuvaru uvek davao metalni novčić duple vrednosti – pola dinara.Znate kako izgleda,četvrtast….U početku,morao sam da ga ubeđujem da primi,jer je tvrdoglavo,poput mazge insistirao da je parking „ruba“ i čeprkao po džepovima da nađe kusur.Da bih ga se otarasio u toj budalaštini,koja meni ništa nije značila,rekao sam da plaćam i za sutra….Tako je počelo.Sutradan se ponavljalo…Opet „half dinar“ i opet,onako u prolazu dobacivanje „Za bukra“. Momak je s početka dobacivao „Mister,pa to si mi i juče rekao…!“. I takon je to trajalo mesec-dva.

Ovoga dana,dao sam uobičajenih pola dinara,seo sa momkom na klupicu kod ulaza u parking,tik pored neke od lima sklepane kućice,koja ga je štitila od sunca,peščane oluje i teških jesenjih kiša.Zapitkivao sam ga o kojekakvim nevažnim glupostima,čekajući da se vozač isparkira i krene kao izlazu.Odložio sam crnu akt tašnu na klupu pored sebe.Pored dokumentacije,ličnih isprava,nalazilo se oko 6 ipo hiljada dolara i 15-tak hiljada rubalja.Tim novcem trebalo je da se naruči i plati armatura i veća količina teških limova za potrebe
baze u Baladruzu.
Vozač je dovezao auto,platio sam parking uobičajeno,izbacio zadnju šalu za danas i seo na mesto suvozača.
Izvezli smo se iz Bagdada i dobrim putem krenuli prema Bakubi,koja je udaljena 60 km,a zatim još toliko da baze.Put gotovo prazan.

Krećemo se u pravcu severo-istoka i sunce u smiraju,koji se već može podneti,tuče u prsa.Opija,omamljuje….Erkondišn „tuče“ na 4-ki,
dremuckam….Povremeno bacam pogled na vozača,jer nam se događalo da i in krizira,obori ga jednoličan ritam rada motora,pusta cesta
zlatasto Sunce i ravan put.Auto krene u stranu,nekoliko puta budio nas desni prednji točak,koji zagrebe po šoderu,na pedalj od plitkog kanala.
Vozili smo se nekih pola sata,prešli 20-25 km.Okrenuo sam se i video da na zadnjem sedištu nema akt tašne !!! U trenu sam se sledio !
Pitam vozača.Računam,možda je stavio u gepek. On me gleda k’o krava mrtvo tele. Kaže,nema pojma.Brzinom svetlosti odvija mi se film u glavi.PARKING !!!
Vozač okreće kola,pritiska gas…nikad doći.Milijardu mrava,paukova i škorpiona gamiže mi po glavi i telu ! Najzad.Vozač ostaje na ulici
pred ulazom u parking.Ja utrčavam….
Momak,sa smeškom na usnama,blagog pogleda,sa mojom crnom akt tašnom u ruci,koju je podigao u visinu svojih očiju,stoji pored iste one klupice na kojoj smo sedeli.Otvaram tašnu,jer je nisam ni zaključavao.Novac,složen,netaknut,sa sve onim bančinim trakama….

Vidim,a to profesionalci prepoznaju bez greške,tašna nije ni otvarana….
Momak kaže da je odmah izašao i vikao za kolima,ali smo mi već zamakli….
Nudim momku 100 $ ! Neće ni da čuje.Podugurkujemo se…Neće.Čitam mu iz očiju da se ne radi o onom demagoškom i lažnom odbijanju.Iskreno neće.Vraćam dolare. Vadim 10 novčanica po 10 dinara,onih ljubičastih.Neće…neće,pa neće….Kaže da je vernik,da 5 puta klanja i da je to njegova dužnost. Nekako, na jedvite jade, uspeo sam ga ubediti da uzme 10 dinara.Da me ne „bije“ maler !


Kako sam mu to objasnio, „da me ne bije maler“, ni danas mi nije jasno….

Eto,i to su Arapi….
A,kako bi se završilo ovde,u zemlji u kojoj živim ? Ne smem ni da pomislim….
Uzdravlje.
Takvih bisera ima dosta.
Samo ih se treba setiti !

Đorđe Miocinovic

Advertisements

One response to “Bagdad,.. for ever

  1. predragdebevec

    Krajem sedamdesetih, kada smo poceli da gradimo novu kucu u Beogradu u Malom mokrom lugu,jednog lijepog proljecnjeg dana , podigao sam novac u Investicionoj banci, pored Kalenica pijace i vratio se kuci na rucak.Zavaljen u fotelju citao samu u predahu, dnevne novine u nasoj legendarnoj , drvenoj maloj kucici, u basti pored gradilista te nove i odmarao se poslije napornog dnevnog posla.
    U tom momentu pojavio se meni, nepoznat, covjek, vidno uznemiren koga je Mirjana uvela u kucu i koji je mucajuci prozborio :
    ”Vi ste danas u nasoj banci podigli novac zar ne?”
    „Da,.. sta je tu neobicno? ”rekao sam blago se prisjecajuci njega, tog dosljaka, sefa smijene koji se cesto motao oko sluzbenica i sluzbenika banke koje je… kontrolisao.
    „Pa da li mogu da vidim taj novac?”jedva je nekako procijedio.
    „ Zasto da ne ?”Uzeo sam svoj „samsonait”,koji sam negdje… lezerno odlozio, kad sam dosao kuci i otvorio ga i pokazao mu sadrzinu.
    „Prebrojte!”prozborio je covjek smrznut u iscekivanju… kao pred streljanje,… moje ili njegovo?
    Prebrojali smo zajedno.Bila je to pozamasna suma od par tadasnjih miliona i…. tacno duplo veca od onog iznosa koji sam trazio i koji je tacno evidentiran u mojoj stednoj knjizici ali… pogresno i to u duplom iznosu mi bio isplacen….Jos uvijek se sjecam tog uzasa na njegovom licu koji se polako, dok smo brojali novac, pretvarao u iznenadnu srecu… koju sigurno nikad nije zaboravio u svom zivotu.
    Ne sjecam se da li mi je rekao hvala,… ali znam da je pokupio pola iznosa od ukupnog novca …i kao pijan postar…izasao iz nase kucice i oteturao u nepoznatom pravcu

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s