Миљенко Јерговић

Ilija Vitorovic je izabrao za vas:

Миљенко Јерговић:
Не мора бити да је Јордан умро
Добар пјесник и есејист, који је, припадајући двјема културама, хрватској и српској, заправо био прогнан из обје. Да је хтио изабрати, једнима или другима би сигурно био важан


Било је љето, године 1994. или 1995, у Загребу сам био кратко, тек годину или двије, и још увијек нисам био сигуран хоћу ли се запутити даље или ћу скупити храбрости па се вратити у Сарајево. Била је недјеља, ушао сам у трамвај на Тргу бана Јелачића, и возио се дуго, све до Новог Загреба и Запруђа. Тамо је у једној од лименки становао преводилац Јордан Јелић. Блок петокатница, саграђен седамдесетих година, тако је назван, јер су им фасаде обложене плочама валовитог лима, које заправо и не изгледају ружно, иако представљају, барем у Загребу, идеал јефтине станоградње, која, истина, није била нарочито трајна, па су лименке имале и свој прописани рок трајања.

Требало их је, према идејном пројекту, рушити након тридесет година, а до тада ће, сматрало се, наше друштво, најправедније од свих, достићи такав степен развоја да ће се радничка класа, чиновници и интелигенција, дакле сви они који су добивали станове у лименкама, већ одавно уселити у љепше, веће и модерније станове. Чини ми се, ако добро рачунам, да су лименке требале бити рушене око 2005. То је, ваљда, била година у којој се, по средњорочном плану развоја, требало већ помало ући у комунизам.

Насеље је било лијепо и складно, степеништа широка, а станови посве у складу с идеалима времена. Али, ипак, много је било оних који су на све начине избјегавали да се уселе у лименке. Или им се чинило како ће тридесет година брзо проћи, зграде ће бити срушене, а они ће поново бити с неријешеним стамбеним питањем, или су знали за највећу ману становања у лименкама: савршену индискрецију, кроз зидове се чуло као да их и нема.

Тог љета 1994. или 1995, Јордан Јелић позвао ме је да га посјетим. Замезит ћемо, попити и разговарати о књижевности. Нисам у Загребу људе баш често посјећивао. Не сјећам се је ли то зато што ме нису звали к себи, или је зато што ми је било драже дружити се по кафанама и не улазити у простор нечије интиме.

Јордан Јелић (1942), по професији социолог, хиспанист, пјесник и фанатични заљубљеник у Латинску Америку, а нарочито у луде латиноамеричке револуције и револуционаре, био је човјек средњег раста, полудуге косе, с фризуром каква се виђала код западноевропских љевичара и шездесетосмаша и с наочалама масивних, демодираних оквира. У ствари, био је посве трансформиран у оно што је волио: иако Србин, поријеклом из Кина, нећак доброга прознога писца Војина Јелића, изгледао је као некакав Чилеанац или Аргентинац, који у себи има индијанске крви.

Јели смо млади крављи сир, купљен на тржници у Утринама, и залијевали га бијелим кубанским румом, из неке фантастично лијепе боце од теракоте, сличне топовској џулади из Дизнијевих стрипова. Рум је био јак као земља и у почетку се није слагао са сиром. Али само у почетку, док смо шапћући разговарали. Касније ће се све промијенити, чим обојица заборавимо на комшије и на њихов недјељни поподневни одмор. Растали смо се око поноћи, Јордан ме је испратио до улаза, и поклонио ми једну од двије празне боце што смо их те недјеље испили. Не сјећам се како сам стигао до свог подстанарског стана. Ујутру и цијелог понедјељка, све до вечери, био сам мамуран као мало кад у животу. Толико мамуран да ми је било лакше умријети него живјети.

У новинској смртовници, коју је објавило некакво хиспанистичко удружење, пише да је 20. априла ове године умро Јордан Јелић, те да је сахрањен на породичном гробљу у Книну. Више нигдје није објављена та вијест, за коју сам се надао да није тачна, осим што су на некаквом интернетском форуму, на којем Книњани једни другима преносе ко је умро, поновљено да Јордана више нема. Али то и није истина, као што не би ни морало бити у аргентинским кратким причама, код Борхеса или Кортасара, гдје је и смрт, као и живот, само згодна мистификација, и је ли нетко умро зависи од тога с које стране на његов живот гледамо. У складу с тим, и не мора бити да је Јордан мртав.

Био је сјајан и занесен, али и врло тачан у превођењу поезије Пабла Неруде и Никанора Паре. Добар пјесник и есејист, који је, припадајући двјема културама, хрватској и српској, заправо био прогнан из обје. Да је хтио изабрати, једнима или другима би сигурно био важан. Али зашто би то чинио? Зато што би у том случају његова смрт дјеловала увјерљивије?

Миљенко Јерговић
објављено: 24.04.2012.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s