Sve je bolje od eutanazije…

Dugo nisam imao priliku da vam se javim, pa sam ,… nebi li vas malo podrmao i zaintersovao,… ovoj prici dao pomalo neobican naslov. Ne znam sta ce sada na to reci Kemo? Ali odmah da vas umirim. Sve je pod kontrolom… i ovaj naslov je samo puka , metafora i nema straha od nekih velikih emocija i senzacionalistickih poteza i nepromisljenih odluka.

Uskocio sam u niz vrelih dana, pa mi je zaista prijajao ovaj zivot u prirodi koji me opustio i ubacio u jedan poseban,opusteni ritam.Uspio sam samo jedno vece da izronim u centru vrelog bucnog velegrada, ali za kratko, pa sam tada prespavao u stanu obavio neke poslove preko interneta i ozivio aktivnost na blogu, poslao i primio svoju postu i brzebolje… se slijedece jutro odmah, vratio na svoj pusti Robinzonov otok.
Sve je opet bilo isto, ali ipak i nekako drukcije.

Moja unuka Iva je dovela par puta svoje drugarice, pa je opet bilo mnogo bucno, ali sam uspio da otplivam svoju dnevnu dionicu od 200 duzina bazena, sto je vise od dva kilometra i da procitam neke stvari koje sam planirao.Uspio sam cak i da napisem neki zanimljiv tekst koji cu da objavim na blogu.
Vec nekoliko dana primjecujem neke neobicne aktivnosti u nasoj firmi pa sam pored zahtjeva za nekoliko ozbiljnih ponuda preko naseg linka http://www.peding.eu dobio i neke zanimljive pozive da ucestvujemo u nekim zanimljivim poslovima.

Ipak navise me uzbudila, cinjenica… da smo dobili interesantan i vrijedan posao, sa nasim vec dobro poznatim partnerom Browar Belgia, da kao njhov podizvodjac, ucestvujemo u gradnji nekoliko pivara u Kongu.Ovaj put se od nas trazi, ne samo isporuka materijala za industriske podove , koja je nasa specijalnost u Polskoj i Istocnom dijelu Evrope, nego da organizujemo nadzor na izvodjenju sa lokalnom radnom snagom u Kongu.
Posao zanimljiv, a izazov veliki.
Moji najblizi mladi saradnici koje sam nazvao u Poljskoj kao i moj zet ovde…u Beogradu , nisu bili bas mnogo odusevljeni, sto se to sve dogadja u ovo pravo ljetno vrijeme i sto bi desetak mjeseci trebali da provedu u Kongu.To me zaista iznenadilo i zato sam iritiran… tim smanjenim interesovanjem, za tako dobar posao. Poceo sam zato…da razmisljam o mogucnosti, da odem licno i tako na kraju karijere…efektno i hrabro… zavrsim ovaj svoj poslovni, zivotni, opus.

Znam da je to mozda neka brzopleta pomisao, ali mi se ipak ucinila privlacna. Ali isto tako znam…i da bi mnogi koji ovo citaju pomislili da pretjerujem, pa bi se mozda i nasalili i rekli:
„To je mnogo bolje,… nego neka ,mirna i dosadna, eutanazija,…. u ovim tvojim godinama”.
I nek’ znate …u pravu su i slazem se s njima…jer ; Sve je bolje od eutanazije! A eutanazija nije samo ono sto mislite , nego je to prevashodno…gubitak interesa, volje, hrabrosti i rizika,… prvi korak prema ponoru.
Covjek mora da se bori do god ima snage i volje u njemu.A ako nista bar mora da masta o tome…
Upravo sam zato rekao mom zetu koji do tada, kategoricki odbijao i samu pomisao o odlasku u Kongo;
” Moj Vlado, ja sam 1981 pokupio porodicu, krenuo u Irak sa zenom i troje male djece. Nisam se mnogo dvoumio, iako je Irak tada bio u ratu sa Iranom ,a cesto su …temperature bile i preko cetrdeset stepeni.Covjek mora da ima petlju, da slijedi svoju sudbinu i da uradi ono ….sto mu se u zivotu rijetko pruza. Bez hrabrosti i rizika nema promjena, a ni uspjeha.
I naravno da je tada kada smo otisli u Irak to donijelo mnogo iskusenja , a zivot nam se veoma izmjenio.Tada sam po povratku iz Iraka i zavrsio gradnju ove kuce koju sada gledam i u kojoj ugodno provodim ovo zarko ljeto.I zahvaljujuci njoj imamo uvjek …gdje da se vratimo, jer sam ja na zalost, poslije rata izgubio mogucnost da „povratim“ stan mojih roditelja u Sarajevu ,jer ga je umjesto mene, sebi „povratio“ moj rodjak, koga smo da mu pomognemo…skolovali i primili kao clana svoje porodice, a koji nije imao nikakvo pravo na naslijedje bilo cega.
Ali sta cete i …to se dogadja u truloj zemlji Danskoj!?.
Zato sam i dalje nastavio da zivim sa porodicom u Poljskoj, tamo gdje sam se slucajno zatekao na poslu na pocetku rata. Taj me put u inostranstvo, sacuvao od mnogih nevolja u Bosni a i Srbiji . Nasa porodicna Odiseja jos uvjek traje, sve dok se cijela porodica ne zaustavi, tamo gdje im se ucini da ce im biti… najbolje.Za sada je to Irska, Engleska, Poljska, a uskoro…mozda i jos neka druga zemlja koja ce nam se dopasti i pruziti nam svoj utociste.
A Mali mokri lug?
To ce uvjek biti i ostati ; otok ne samo Robinzon Krusa na uzburkanom moru zivota…nego i svih ,ostalih, clanova porodice na koji cemo , bar jednom godisnje, dolaziti da saberemo sve nase uspomene koje nam zivot znace i da procijenimo :
Kuda.. i sta dalje?.
Jer zivot je borba i stalno kretanje i nikad ne treba stati.
A ako stanes,….. stao si za uvijek.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s