Danas je mesec dana od kad nas je napustio naš tajko i u to ime objavljujem oproštajno pismo koje sam pročitala na njegovom ispraćaju 17-og Septembra 2012.
Dragi tajko,
Pogledaj gde smo se našli – kako je to sve čudno i neprihvatljivo da te više nema medju nama. Tu si, a istovremeno te nema. Kao da smo započeli jednu dugačku igru žmurke u kojoj ću te tražiti i pronalaziti do kraja života.
Kao što si ti to napisao o svom preminulom prijatelju – ‘o tebi je nemoguće nešto napisati a da se čovek ne spotakne o tvoje reči i misli…’
Ponosna sam što sam imala jedinstvenog tatu – punog mašte koji je uvek bio do samog kraja fasciniran životom. Tata koji je ozbiljno shvatao filozofsku tezinu postojanja a istovremeno je mogao u trenutku da napravi od svega toga jednu laganu šalu… ‘Uja, nema vise!’. Svaki dan si mi ulivao tu tvoju energiju kroz naše razgovore – a srećom bilo ih je puno.
Da, nedostajaće mi tvoj osmeh, tvoj glas, tvoje pesme koje si uvek pevušio… ali najviše će mi nedostajati naši razgovori. Smeta mi što neću moći da ti se uvučem u krevet popodne dok čitaš svoje knjige, da vam se pridružim i da spustim glavu na tvoje otvoreno rame. Onda bi mi, sa užitkom i smeškom na licu pročitao pasus ili dva koji je napisao Hemingway ili Saramago – i to bi bio uvod našim dugim razgovorima i filozofskim debatama koje su mogle da traju satima… Ležali bi jedan pored drugog, dok bi naše misli doticale zvezde.
A sad dok ti ovo pišem, kao film mi se vrti u glavi, epizoda kad smo se šetali po mraku kroz jednu pustu poljanu u Tunisu. Mislim da sam tada imala šest godina- gledali smo u nebo i ti si mi smirenim glasom objašnjavao kako se zvezde gase i kako neka od ovih zvezda na koje sad gledamo, se možda ugasila pre hiljadu godina i samo njeno svetlo putuje prema nama tako da nam se čini da vidimo nešto čega više nema. Te noći nisam mogla da spavam – krišom sam otišla na balkon i nastavila sama da gledam zvezde razmišljajući kako je ovaj svet čudan i interesantan. I tako se baš osećam sad pošto nosim tebe u sebi i znam da si ti postao zvezda koja se za mene nikada neće ugasiti.
Volkim te zauvek tajko moj,
tvoja Sarka
Pego's Stories 